Андрић спада у књижевне класике 20. вијека, као изузетан стилиста и хроничар судбина људи на овим просторима.

Студирао је књижевност и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу, гдје је докторирао историју 1924. дјелом "Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине".

У Првом свјетском рату хапшен је и интерниран, између два свјетска рата био је амбасадор Југославије у Берлину, а послије Другог свјетског рата живио је у Београду.

У младости је писао пјесме /"Екс понто", "Немири", "Лирика"/. Био је приповједач снажне имагинације и изузетан познавалац историје БиХ.

Одликовала га је ванредна чистота језика и брушени стил, префињена психолошка анализа, дубоко понирање у суштинске проблеме егзистенције и умијеће да сугестивном магијом ријечи дочара људску и друштвену панораму минулих вијекова.

Користећи народна предања, легенде, историјску фактографију, богатство маште и осјећања свијета, подигао је монументалну књижевну грађевину, посебно романима "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника", "Госпођица", "Проклета авлија", "Омер-паша Латас" /недовршен/.

Остала дјела његова дјела су збирке приповједака "Немирна година", "Жеђ", "Јелена, жена које нема", "Знакови", "Деца", "Кућа на осами", путописи и скице "Стазе, лица, предели", медитативна проза "Знакови поред пута", "Есеји, критике, чланци 1 и 2", "Свеске".

Извор: СРНА