Društvo

ЛАПОТ РЕДОВНИХ ПРОФЕСОРА

Међу обичним светом влада уверење да су државни универзитети бољи по квалитету од приватних. То уверење поткрепљују подаци са светских ранг листа на којима се државни универзитети у БиХ и другим државама окружења боље котирају у поређењу са приватним универзитетима.

Државни универзитети се диче тиме да имају бољи наставни кадар, да су боље опремљени, да им је квалитет наставе и ниво знања које стичу студенти примарни циљ. Из тог угла гледано, очекивало би се да државни универзитети воде рачуна да задрже квалитетан наставни кадар, те да им омогућују повољне и пријатне услове рада, како би могли неометано да се баве својим позивом, да пишу и објављују књиге и научне радове. Подстицањем личног развоја и наставног и научноистраживачког рада сваког појединог наставника подиже се и углед универзитета.

Поједини јавни универзитети у Републици Српској имају, чини се, другачији однос. На Универзитету у Источном Сарајеву, степен уважавања универзитетског наставника обрнуто је сразмеран његовим достигнућима. Неки редовни професори се третирају као канцер који треба што пре одстранити из универзитетског тела, да не би случајно изазвали метастазе у виду шире критике рада органа универзитета.

Универзитет у Источном Сарајеву је формиран током деведесетих година. Од самог почетка Универзитет је кубурио са наставним кадром. Поједини наставници започели су своју универзитетску каријеру пре много година управо на овом универзитету, пролазећи све степенице од звања доцента до звања редовног професора, испуњавајући све законом прописане услове за избор у звање (неки и много више од тога). Универзитет се никада није посебно бринуо о условима рада својих наставника. Конкретно, на Правном факултету у Палама наставници и сарадници већ годинама обављају наставу у седишту факултета и у одељењима у Бијељини и Сребреници, лишени основних права на која по Закону о раду имају право. Научну и стручну литературу и друга средства за рад која су им потребна за писање научних радова сами прибављају. Неколицина наставника, међу којима је и потписница ових редова, у таквим условима раде на Правном факултету већ пуних двадесет година. Својим радом омогућили су опстанак факултета у време када није имао довољно кадра. На Правни факултет дошли су као свршени доктори наука и омогућили његово лиценцирање према Закону о високом образовању РС из 2007. Тиме су допринели да  многе генерације студената који нису имали услова за студирање изван Републике Српске, добију квалитетно правничко образовање. И не само то, омогућили су да неки од најбољих студената остану да раде на факултету и да факултет прошири своју наставну базу.

Тиме је, изгледа, њихова улога завршена. На врхунцу каријере, када могу највише да пруже, нису више потребни Правном факултету. Шта више, не заслужују да им се каже ни хвала за 20 година самопрегорног рада. Треба их почистити метлом, затрти их да никаквог трага од њих не остане.

Велика већина млађих наставника и сарадника на Универзитету у Источном Сарајеву и, посебно, на Правном факултету, не размишља на напред поменути начин. Они се односе са уважавањем према својим старијим колегама. Но, има оних који у неким редовним професорима виде само сметњу својој апсолутној власти на Правном факултету, а ускоро можда, и на Универзитету. За те друге, редовни професор који је уважен у струци и науци је непожељна конкуренција коју треба елиминисати по сваку цену, да им ништа не стоји на путу ка заузимању деканских, проректорских, ректорских и иних функција. Треба очистити терен од таквих „сметала“ као што су професори који се усуде по неку реч и јавно да проговоре и који указују на неправилности у раду органа Правног факултета и Универзитета.

Свако мало, на Универзитету у Источном Сарајеву се спроводи „лов на вештице“. По томе овај универзитет вероватно предњачи у БиХ, а можда и шире. Пре пар година, тадашњи ректор Стево Пашалић принудио је многе угледне наставнике да напусте Универзитет у Источном Сарајеву са несувислим образложењем да ко ради са пуним радим временом на Универзитету не може да ради са пола радог времена у Србији или Црној Гори. Они који раде на другом универзитету у Републици Српској, били су поштеђени. На њих се тумачење ректора Пашалића и правне службе ректората није односило. Неко ће се запитати шта има лоше у томе да су поједини наставници из држава окружења лишени „привилегије“ да раде и у Републици Српској? Такве треба запитати зашто је чистка спроведена само на Универзитету у Источном Сарајеву и зашто су чистком били обухваћени управо најквалитетнији професори? Да ли иједан приватни универзитет у Републици Српској и шире прогања своје наставнике и одриче се олако квалитетног кадра? Сигурно да не. Могло би се чак рећи да је руководство Универзитета у Источном Сарајеву намерно радило на томе да га ослаби, а приватни универзитети да ојачају. Има ли то везе се тим што је ректор Пашалић, након одласка у пензију, наставио да ради на Интернационалном универзитету у Травнику?

Но, чистка коју је спровео ректор Пашалић изгледа није постигла жељене резултате, посебно на Правном факултету. Вероватно због тога су у нови Закон о високом образовању РС унете монструозне одредбе чл. 97 ст. 4 и 5, према којима наставник који има заснован радни однос са пуним радним временом код другог послодавца у земљи и иностранству не може имати заснован радни однос на високошколској установи. Таквом наставнику, прописује даље законодавац, високошколска установа ће отказати уговор о раду без права на отказни рок и без спровођења поступка утврђивања дисциплинске одговорности. Онима који не верују у теорије завере и сумњају да је наведена одредба унета у нови закон под утицајем номенклатуре Универзитета у Источном Сарајеву и Правног факултета у Палама, рећи ћемо само пар чињеница. Актуелна помоћница министра за високо образовање у Министарству за научнотехнолошки развој, високо образовање и информационо  друштво РС, изабрана је 2019. године за доцента на ужој научној области Управно право и управа на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Предлог састава комисије за њен избор у звање дала је Катедра за јавно право Правног факултета у Палама. Један од чланова комисије био је нетом изабрани редовни професор на ужој научној области Теорија државе и права и руководилац Катедре за јавно право Правног факултета Радомир В. Лукић. Према члану 129 Закона о високом образовању РС, управни надзор над радом високошколских установа врши поменуто министарство. Постоји ли сукоб интереса ако помоћница министра задужена за ресор високог образовања треба да врши управни надзор над универзитетом на коме је изабрана у звање доцента и на коме остварује допунски приход? По нашем скромном мишљењу, постоји.

Не желимо да замарамо читаоца због чега све чл. 97 ст. 4 и 5 Закона о високом образовању сматрамо монструозним. Напоменућемо само пар ствари. Ако претпоставимо да су намере законодавца биле добре – да се желело спречити универзитетске наставнике да своје радне потенцијале троше на другој страни, већ да се посвете у пуној мери раду на високошколској установи - то се могло постићи мање оштрим мерама, на пример, свебухватном контролом рада свих универзитетских наставника, како би се проверило колико ко од њих стварно проводи времена држећи наставу, испите и пишући научне радове? Принцип сразмерности је један од општеприхваћених правних принципа. Свака санкција или мера која се прописује законом или актом ниже правне снаге треба да буде сразмерна циљу који се њом жели постићи. Какав циљ се постиже тиме што високошколска установа даје отказ универзитетском наставнику? Стварни (и, вероватно, жељени) ефекат такве мере је да се са универзитета отерају неподобни наставници, под плаштом поштовања закона.

Све би можда и било у реду да ти који часа нису часили да примене ову меру на Универзитету у Источном Сарајеву иначе у свом раду поштују законитост. Њима не смета, међутим, шо је на Правном факултету 160 студената положило испит код професора именованог одлуком Сената, коју је суд поништио својом правоснажном одлуком. Никакви кораци на Универзитету нису предузети да се испити које је обавио незаконито именовани професор пониште. Њима не смета ни када се за редовне професоре бирају они који не испуњавају законом прописане минималне услове, па онда учествују у комисијама за избор у звање млађих наставника и сарадника, доводећи тиме у питање и законитост и њиховог избора. И када ти исти редовни професори преносе већи део својих обавеза у настави и испитима да их обављају асистенти. Њима не смета што поједини тек изабрани доценти месецима одсуствују са факултета и све своје обавезе у настави спроводе онлаjн, а једини им је проблем што нису оставили факсимил на факултету да неко уместо њих овери испитне пријаве, записнике и индексе студената. Шта више, таквим наставницима се излази у сусрет, па је Правни факултет једини на Универзитету донео свој акт на основу кога се сва настава може држати онлајн, а ако неко баш хоће, може у децембру мало наставе држати уживо. Њима не смета што избори наставника падају на суду због дискриминаторног односа према кандидатима који се јављају на конкурс. Њима не смета што се сарадницима у настави и административним радницима препушта да спроводе ослобађајуће колоквијуме за студенте и да дежурају на писменим испитима, иако у правилнику Универзитета јасно стоји да одговорни наставник мора бити лично присутан приликом обављања испита. Њима не смета што је Уставни суд РС недавно прогласио неуставним и незаконитим правилник по коме су бирани сви декани на Универзитету.

Монструозност одредбе чл. 97 ст. 4 и 5. огледа се и томе што није прописано како се то утврђује да ли неки наставник има заснован радни однос код другог послодавца у земљи и иностранству? Ко спроводи тај поступак и која је то врста поступка? Законодавац је забранио вођење дисциплинског поступка! На Универзитету у Источном Сарајеву изгледа мисле да су тиме лишени сваке обавезе да воде било какав поступак, а поготово да дају могућност прогоњеном наставнику да изнесе своју одбрану. Они, додатно, мисле да су Богом дани да уходе и спроводе приватне истраге у земљи и иностранству само у односу на поједине „одабране“ универзитетске наставнике.

Творци наведене законске одредбе изгледа нису чули да постоји Конвенција бр. 158 Међународне организације рада о престанку радног односа на иницијативу послодавца, која у члану 7 прописује да раднику неће престати радни однос из разлога везаних за његово понашање или његов рад, пре него што му се омогући да се брани од изнетих навода. Та конвенција обавезује све послодавце у БиХ и њеним ентитетима. Право на једнаку заштиту својих права и право на одбрану загарантовано је свима у Републици Српској, члановима 16, 19 и 111 Устава РС.

Студенти прве године права имају прилике да на предавањима из правне историје чују анегдоту како се у Средњем веку доказивало да је нека жена вештица. Потопе осумњичену у воду, па ако исплива, онда је вештица и спаљују је на ломачи. Ако несретница потоне, онда је невина, али је свеједно мртва. На Правном факулету у Палама тај начин доказивања је васкрсао ступањем на снагу новог Закона о високом образовању. Сваке године, иначе, овај факултет организује школу о људским правима. Студенти уче о томе како основна људска права уживају посебну заштиту. Не би било згорег да организатори школе своја теоријска знања примене и у пракси. Иначе се може поставити питање њихове компетености да уче своје студенте.

Пре више од два века Доситеј Обрадовић је поучавао: „Ако Сербији не узбуду пружити мудрости у науке, то ће они сами себи бити Турци и мучитељи.“ Упозоравао је још да ћемо викати: „Ми смо говорили да су нас Турци мучили и тиранили, а данас браћа наша нас горе муче и тиране.“ И све дочекасмо.


Проф. др Дијана Марковић-Бајаловић

ФРОНТАЛ

 

Twitter
Anketa

Koju vakcinu protiv kovida-19 biste primili?

Rezultati ankete
Blog