Intervju

Петар Божовић: Из наше прошлости ништа нисмо научили

Ова награда је као нека потврда свега онога што сам желео када сам почињао да се бавим глумом. Она је на неки начин круна свега што сам до сада урадио у позоришту. Сва моја животна падања и дизања током бављења овим дивним, изазовним, али и тешким послом, у човеку ствара осећање да се имао рашта родити. И на “страшном” месту као што је позорница успети.

Каже ово у интервју за “Глас Српске” прослављени глумац Петар Божовић поводом добијања овогодишње награде Удружења драмских уметника Србије за животно дјело “Добричин прстен”.

Током вишедеценијске каријере Божовић је одиграо близу двјеста филмских и ТВ улога, у сарадњи са најзначајнијим редитељима са ових простора, од Здравка Велимировића, Пурише Ђорђевића, Душана Макавејева и Лордана Зафрановића, до Срђана Карановића, Горана Паскаљевића, Рајка Грлића, Горана Марковића и Срђана Драгојевића. Ипак, најупечатљивије ликове по којима га и данас памти публика остварио је у филмовима Живка Николића. Остао је незабораван и ушао у филмске антологије као Зељо у “Чуду невиђеном”, Ђорђе “Жорж” у “Љепоти порока”, начелник Максим у трагикомедији “У име народа”, доктор за љубавне проблеме у филму 'Чекај ме, ја сигурно нећу доћи”, али и као Атифага у филму “Нож” и Слоба у филму “Лепа села лепо горе”.

У разговору за наш лист Божовић је открио и како је његов глумачки пут, а који траје скоро 60 година, био испреплетен разним успонима и падовима, личним недоумицама и унутрашњим  борбама. Открио је и зашто је одбио улогу Валтера у филму “Валтер брани Сарајево”, због чега би некада најрадије побјегао на село и био са овцама, али и говорио о свом пријатељству са митрополитом Амфилохијем, али и његовим посебним емотивним везама са Бањалуком.

Када би сумирали своју досадашњу професионалну каријеру, како би то изгледало?

БОЖОВИЋ: Критичари и публика су ме сврстали у неку високу категорију. И то годи. Али, није било све тако једноставно. У једном периоду свог живота имао сам разне дилеме, јер је позориште било под утицајем разних историјских, политичких и друштвених околности и гибања. А ми смо их хвала Богу имали много. И то је просто лично утицало на мене, мој приватни живот, мозак и душу. Често сам хтео одустати. Дићи руке од свега. Много пута сам желео отићи на неко друго место. У тим неким мојим схватањима глумачког посла, отказивао сам поједине позоришне представе. Тежио сам ка некој чистоти. Нисам хтео да продајем трули парадајз никоме. У тим тренуцима и мојим беговима знао сам отићи на места на која иначе никада не бих отишао. А онда сам се присетио речи владике Николаја Велимировића: “Непријатељи нису непријатељи, него сурови пријатељи”. Када сам кренуо да проучавам његову поетику и филозофију, у тим мојим истраживачким почецима нисам се баш слагао с њим. Али с годинама све више сам схватао како је био у праву - да и они који су ме гурнули и одвојили од земље, у ствари спојили са оним што ми је Бог дао, а то је глумачки дар. Схватио сам да треба да служим, а не да се узносим.   

Која улога вам је посебно остала у сјећању и због чега?

БОЖОВИЋ: Да будем искрен, некада чак и заборавим шта сам све радио. Али, ако бих то морао урадити вероватно су то улоге из филмова непревазиђеног Живка Николића, који и данас опстају на површини времена. Много ми значи и улога Николе Тесле. Николић ми је једном приликом рекао да је то за њега најбоља улога у југословенском филму, а мени су таква признања дража од било каквих плакета, значака и ордења. Драго ми је и кад данас чујем да се гледају ти филмови и међу младима препричавају поједини цитати. То је у ствари и оно што је и најдрагоценије у читавој овој причи.

Да ли је било улога које сте одбили?

БОЖОВИЋ: Било ми је понуђено да глумим Валтера у филму “Валтер брани Сарајево”. То се десило у периоду када сам дошао са неког боловања, али и започињао пројекат снимања филма “Дервиш и смрт”. Било ми је стварно без везе да откажем један пројекат, а започнем други. Одбио сам и улогу у серији која је била посвећена Аљоши Карамазову. У то вријеме сам имао дугу косу и требао сам да се за потребе улоге ошишам. Рекао сам како то не долази у обзир. Чини ми се да сам одбијајући све те улоге постојао некако чвршћи и јачи. Не може се све у животу. А и не треба. Има толико простора да се човек искаже. Не морамо бити незасити и облапорни. Уосталом, сећам се Герда Милера, чувеног немачког центарфора, коме је требало само пола метра да постигне гол. Често сам се знао нашалити и рећи како је и мени толико потребно.

Да ли је истина да сте пожалили због улоге у филму “Лепа села лепо горе”?

БОЖОВИЋ: Није ми жао, али никада више не бих прихватио једну такву улогу. Када копате по себи, радећи неку улогу, онда је нормално да из неких својих фиока почнете вадити нека своја сећања. Неке слике у главама остају страшно дуго. На сву срећу не појављују се стално, али када их се сетите, оне изазивају бол. Такву улогу стварно не бих више никада радио поготово на нашим просторима. Сигуран сам да је сличних догађаја било и у другде у свету, али ја живим овде и све људе сматрам својом браћом. То осећање ми је драгоцено. Био сам на многим ходочашћима која су ме духовно просветлила. На крају крајева, снимио сам и “Горски вијенац” који можда никада не бих снимио да нисам отишао из позоришта. Тада сам први пут осетио неку невиђену слободу. А отишао сам јер сам схватио да је оно скрајнуто из свих друштвених дешавања. Погледајте само данашње здравствене извештаје. Крену од кафића и ресторана, па онда спомену спа центре и теретане и на крају дођу до биоскопа и позоришта. То најбоље говори о нама и у каквом друштву живимо.  

Споменули сте Живка Николића, како га памтите и да ли нам данас недостаје таквих људи и редитеља?

БОЖОВИЋ: Наравно. То је јасно као дан. Он је човек за сва времена. Његовим филмовима се и данас смејемо, али у том смеху има и прикривене горчине. Када сам снимио филм “У име народа”, многи људи су престали да причају са мном. Филм је највише погодио поједине партијске људе и званичнике из тих мутних времена. Њихова прича је обично заводљива. Обећавају куле и градове. А када нестане те магле видиш да си у земљи Недођији.     

Када би могли да се вратите у прошлост и нешто промијените, шта би то било?

БОЖОВИЋ: Још као мали сам осетио социјалну неједнакост. Сећам се да је у селу где су моји рођени, једна до друге биле четничке и партизанске куће. Наравно не ради се овде само о четницима и партизанима, већ и онима који су богатији и сиромашнији. Мени је и данас идеал да сва деца имају све до завршетка основне школе. А онда по оној народној “Ком обојци, ком опанци”. Сви нешто обећавају, али ми и даље гледамо тужне приче о гладној деци на Косову. Готово свакодневно нас бомбардују позивима “помозите гладну децу”. И онда ти се смучи вечера и почнеш се осећати бедно и кажеш себи - па јебо те ја имам, а они немају. Ипак, највећа трагедија је да они који пуне улице својим изборним плакатима, њих баш брига за све то. Нажалост, и данашњи пензионери су као та деца. За мном нико није толико кукао као сада. Говоре нам “молимо вас пазите се и не излазите”. Ја рекох, шта је ово. Каква је ова напрасна брига, јер су нас већ довели до просјачког штапа.  То није ништа друго до играње са масама. Често се сетим дивне серије “Више од игре”. Они старији и данас кажу “боже што су то била нека лепа и безбрижна времена” у коме су се надигравали “Раднички” и “Грађански”.  Ми из наше прошлости ништа нисмо научили. Рат је оставио последице које и данас осетимо. 

Често сте долазили у Бањалуку, какве вас успомену вежу за овај град?

БОЖОВИЋ: Жао ми је што тренутно нисам у прилици да дођем. Ова пандемија је учинила своје. У Бањалуци се увек дивно осећам. Што би се рекло, као код своје куће. Опуштено и срећно. Због свега тога, ту се некако осећам вољенијим него у свом граду. Посебно ми је жао због представе коју тренутно не можемо играти у Народном позоришту Републике Српске, али и колега и колегиница који су тако дивни глумци. Наравно, и дивни људи.  Никада нисмо завршили представу, па одмах отишли кући, већ смо увек сели, причали и попили по коју. Недостаје ми и хотел “Палас” где сам одседао и његова дивна башта, а посебно ми је жао и пуно ми недостаје кафана “Студенац” која се налази поред Врбаса. Недостаје ми и мој кум Шако. Додуше често се чујемо телефон, али то није то. Недавно ми се јавио мој син Љуба Савановић. Тако га зовем јер он у представи “Отац и син” глуми мог сина. Све њих ја не доживљавам само као блиске и драге колеге, већ и као рођаке. Надам се да ће све ово око короне убрзо проћи и доћи време да поново дођем ту.  Недостаје ми све то.

Добро сте познавали митрополита Амфилохија. Како сте га доживјели?

БОЖОВИЋ: Он је био неко ко је српском народу на просторима Црне Горе вратио веру. Вратио је достојанство. Сећам се једног сусрета с њим у Никшићу, на једном гробљу које било препуно стећака. Тражио сам тада локацију за снимање “Горског вијенца”. Тада ми је он помало разочарано рекао како велики број људи не зна ни да се прекрсти. Та нека комунистичка идеологија била је најуспешнија управо у Црној Гори. Огромна и немерљива. Многи су неке његове изјаве покушали злоупотребити и назвати ратнохушкачким. Била је направљена једна матрица да кад год неко прича о православљу, вери и језику, то доживљава негативно. Поједини политичари су то чак називали реметилачким фактором. То је немачко-аустријска стратегија. У тим играма коју су прихватили и поједини “домаћи” политичари чак је и сам Његош проглашен геноцидним. То је страшно и недопустиво. Нико љепше стихове никада не написа. Нажалост, људи са ових наших простора и данас су тек монете за поткусуривање великих сила. Митрополит Амфилохије је то покушао да промени. Покушао је да врати веру људима. Направио је велики број православних храмова. Одржао је СПЦ у Црној Гори и сачувао идентитет српског народа. Због свега тога он је за мене светац и историјска личност. Што би рекао Добрица Ћосић – “у том слапу, ја сам само једна кап”. Али драга ми је та кап.  

На планини са овцама

Негдје сам прочитао како Вам највише недостаје позориште и кафана, али и да сте ушли у године када би најрадије били на планини са овцама?

БОЖОВИЋ: То бих увек желео. Да с времена на време побегнем негде на планину и будем сам са овцама. Да одморим душу и ум. Али и да се након тога вратим у град, јер и у разним институцијама имамо оваца. Али да не будемо сада зли и цинични. 

 

Извор: glassrpske.com
Twitter
Anketa

Koju vakcinu protiv kovida-19 biste primili?

Rezultati ankete
Blog