Intervju

Slaviša Pavlović: Kakva bi bila naša istorija da je Dučić “uhapsio” Pavelića

Svi veliki ljudi, koji su ostavili značajan pečat u srpskoj istoriji treba da budu deo naših života, jer iz njihovog bogatog životnog iskustva možemo mnogo naučiti.

Kaže ovo pisac Slaviša Pavlović iz Beograda objašnjavajući šta ga je ponukalo da napiše svoj posljednji roman “Himerina krv” posvećen velikom srpskom pjesniku i diplomati Jovanu Dučiću. 

- On je nesumnjivo jedan od naših najvećih srpskih diplomata i pesnika, ali i ličnost koja je svoj život posvetila napretku, novim idejama koje su od koristi za društvo, čovek na koga se treba ugledati. Ja sam osetio i određenu vrstu bliskosti sa njim, sličan senzibilitet, iste ideološke i nacionalne stavove, strast i ljubav prema umetnosti, poeziji i čovečanstvu pa mi nije bilo mrsko da zaronim u Dučićev život i njegovu epohu, kako bih sopstvena ushićenja i iznenađenja podelio i sa ostalima - kaže u intervju za “Glas Srpske” Pavlović.

U nastavku ovog intervju Pavlović je govorio i o Dučićevom egu, njegovim mostarskim danima i druženjima sa Aleksom Šantićem i Svetozarom Ćorovićem, diplomatskom životu i ljubavnim aferama ovog srpskog pjesnika rodom iz Trebinja, ali i putevima koji su Dučića vodili od  Carigrada, Sofije, Rima, Ženeve, Madrida i Kaira, pa sve do Amerike, gdje je i umro, te njegovim susretima sa Benitom Musolinijem i sporazumu koji je trebalo da obezbijedi da Ante Pavelić bude isporučen tadašnjim vlastima u Jugoslaviji. 

Da li se može reći da je Jovan Dučić srpskoj književnosti otvorio vrata svijeta?

PAVLOVIĆ: On je jednu malu, do tada nepoznatu književnost preneo u svet. Osim što je imao tu sreću i kvalitet da ga Rusi, Nemci i Francuzi prevode već u mladosti, on se trudio da obezbedi prevode i za druge srpske pisce pa je tako srpski književni izraz izašao van granica naših prostora. Dučić je napravio prvi i najznačajniji korak po pitanju prevoda, jer je kao diplomata imao mogućnost da se susreće sa stranim izdavačima i prevodiocima, uz pomoć kojih je širio srpsku kulturu širom Evrope.

Kakva je uopšte ličnost bio Dučić, da li je bio egocentrik te kako se ona ogledala? 

PAVLOVIĆ: Svi veliki umetnici su pomalo egocentrici, uostalom, kao i naučnici. Jedno bez drugog teško ide, jer bi nepismena i neproduhovljena gomila ubila svaki pokušaj napretka. Međutim, taj ego ima granice. Kad zavirite u njegov život, shvatite da je taj egocentrizam samo jedna vrsta odbrambenog mehanizma protiv birokrata bez duha. Ljudska dobrota kod Dučića, bez obzira na stepen obrazovanja, uvek je bila cenjena i poštovana.

Kakav je bio njegov odnos sa Aleksom Šantićem i Svetozarom Ćorovićem? 

PAVLOVIĆ: Oni su “Pesnički trofilijum” kako su ih u mladosti nazivali u Hercegovini. Nji-Fih trojica su od Mostara napravili prestonicu kulture. Do poslednjeg dana ostali su najbliži prijatelji, iako je Dučić različit. Dok su Šantić i Ćorović bili toliko vezani za Mostar, Jovan je bio “željan sveta” – učenja novih jezika, upoznavanja novih kultura, drugačijih ljudi, borbe na jednom višem nivou, doduše, za potpuno istu ideju. 

Kako je izgledala njegova diplomatska karijera?

PAVLOVIĆ: Činjenica da je Dučić prvi diplomata u rangu ambasadora u istoriji naše zemlje govori o njegovim diplomatskim sposobnostima. Mada, pesnik Milan Rakić za njega kaže da nije mnogo znao o diplomatiji, ali da je svojom elokvencijom, šarmom i strašću postao naš najsposobniji diplomata.  Najveći uspeh našeg pesnika bio je potpisani sporazum između Jugoslavije i Italije 1937. godine, kada je ubedio Benita Musolinija da ublaži odnose prema našoj zemlji. Naredni deo sporazuma trebalo je da bude izručenje Pavelića i ostalih terorista koji su se krili u Italiji, ali je Dučić premešten u Bukurešt, a na njegovo mesto je došao izvesni Hristić, koji nije bio sposoban da održi ni ono što je Dučić napravio. Možemo samo da zamislimo koliko bi naša istorija bila drugačija da je došlo do hapšenja Pavelića.

Da li je tačno da je diplomatiju veoma lično i emotivno doživljavao i zašto?

PAVLOVIĆ: On u svom dnevniku kaže da ga boli svaka plata koju je primio, jer rad za svoju državu ne smatra poslom zbog kojeg treba da bude plaćen, već kao obavezu. Da je to zaista i mislio pokazuje njegov humanitarni rad – pomagao je mnoge i poklanjao vredne stvari, potom i testament, u kome je većinu onog što je pošteno stekao u životu ostavio svom rodnom Trebinju. Nažalost, novac s njegovog računa je nestao. Da li su to uradili Nemci ili komunisti, nisam uspeo da otkrijem.

U njegovom životu bilo je mnogo uspona i padova, ali i afera. Možete li reći nešto više o tome?

PAVLOVIĆ: Prva afera je iz 1908. godine, kada list “Mali žurnal” izveštava da je Jovan Dučić, mladi pisar srpskog poslanstva, zaveo udatu ženu i s njom pobegao u Sofiju. Nesrećni muž se žalio ministru, a “pukla je bruka” širom zemlje. Tada je jedva spasao diplomatsku karijeru. Druga je optužba gospođe Vogel iz Ženeve, tokom dvadesetih godina prošlog veka, u kojoj se navodi da je Dučić zaveo njenu devetnaestogodišnju kćerku i napravio joj dete. Čak su i afrički listovi pisali o tome. Na sudu je uspeo da dokaže da mu je afera nameštena, ali je ipak premešten u Egipat. Treća je iz Ministarstva inostranih dela, kada je prebio poslanika Milutina Jovanovića, u kabinetu, jer mu je on namestio “Ženevsku aferu.”

Kada se govori o Dučiću gotovo je nemoguće nespomenuti i žene. Da li je bio “ženomrzac”, kako su ga mnogi doživjeli nakon knjige “Blago cara Radovana”?

PAVLOVIĆ: Naravno da nije. Treba pročitati samo njegove ljubavne pesme i shvatiti da on čak i nesrećnu ljubav pretvara u nešto posebno, slavno.  Jovan je bio emotivan čovek, voleo je zauzete žene, sa kojima ljubav nema budućnost pa kada je bivao ostavljen umeo je dobro da predstavi profil žene koja ga je povredila. Međutim, to ne znači da je sve žene mrzeo. Naprotiv. Uostalom, naš narod voli da pripiše etiketu svakom na osnovu pročitane jedne strane od gotovo hiljadu napisanih u slavu žena.

Početkom Drugog svjetskog rata on odlazi u Ameriku. Kako je izgledao taj period u njegovom životu?

PAVLOVIĆ: Veoma porazno za njega. U Ameriku su dolazile vesti o pokoljima od strane ustaša pa se angažovao da pomogne. Pisao je predsjedniku Frenklinu Ruzveltu, viđao se sa američkim senatorima, prikupljao pomoć za vojsku, decu bez roditelja, podigao je na noge organizaciju “Srpska narodna odbrana,” ali nažalost nije dočekao kraj rata. Kao ljubitelj vožnje, iako star, išao je od grada do grada svojim kolima po Americi, držao govore i organizovao srpsku dijasporu. Pre nego što je umro, svojim saradnicima je rekao da ne želi cveće i vence na sahrani, već da se od tih para pomognu porodice poginulih vojnika JVuO.

Jednom prilikom ste rekli kako ste sebi postavili zadatak da napišete knjige o ljudima koje ste željeli da upoznate. Ko je sljedeći i zašto?

PAVLOVIĆ: Druženje sa pametnijim od sebe vas ne može načiniti manje pametnim. Naprotiv. Sledeća ličnost o kojoj ću pisati jeste vladika Nikolaj Velimirović. Dovoljno je da kažem da ga Mihailo Pupin smatrao najvećim Srbinom na svetu. Nikola Tesla ga je izuzetno poštovao. Engleska književnica Rebeka Vest je rekla da je on najveći čovek koji hoda planetom, dok je britanski kralj Džordž redovno išao da sluša njegove besede. Nažalost, danas imamo veliki broj podvaljenih informacija o njemu, koje želim da razotkrijem u svom novom romanu. Ali ne samo to, velika je obaveza i odgovornost živo predstaviti njegov lik i događaje čiji je svedok. Činjenica da mi je prošlog meseca veoma posećeni banjalučki portal cenzurisao skoro identičan odgovor u kome pozitivno govorim o Nikolaju, govori da navodni borci protiv cenzure i dalje licemerno filtriraju i cenzurišu. Međutim, takve neproduhovljene i diletantske “incidente” gledam kao pozitivne znakove i motiv više da knjiga o Nikolaju Velimiroviću bude postavljena na argumentima koje je nemoguće pobiti jer su istiniti. 

Šta mislite o hajci koja se digla oko filma “Dara iz Jasenovca”?

PAVLOVIĆ: Što bi rekao pesnik Vladislav Petković Dis “Na visoko podigli se sutereni, svi prokleti, svi bestidni i svi mali...”. To nije antihrvatski film, već jedno potresno i istinito svedočenje o najgorem zlu u istoriji na ovim prostorima. Da to ustaško zlo ima naslednike i sledbenike pokazuje i hajka protiv filma “Dara iz Jasenovca” reditelja Predraga Gage Antonijevića, kome treba odati priznanje, ne samo za umetnički rad, već i za hrabrost da se bavi ovom temom. Ono što je neshvatljivo jeste činjenica da neki postavljaju pitanje zašto je država dala novac za reklamu filma. Pobogu, pa za šta da damo ako ne za film “Dara iz Jasenovca” i slične projekte. Mislim da ovaj film Srbija i Republika Srpska treba da pomognu kako bi ga video čitav svet, jer govoriti o ovakvom zlu jeste način da se spreči ponavljanje u budućnosti, a sudeći po napadima na film, zlo i dalje postoji.

 

Biografija

Pisac Slaviša Pavlović iza sebe ima ozbiljan opus. Autor je romana “Zavet” (2010), “Nema šanse da ne uspem” (2012), “Zavet heroja” (2014), “Apisov apostol” (2016), “Himerina krv: roman o Dučiću” (2020), a napisao je i istorijsko-dokumentarnu knjigu “Ratnici Crne ruke” (2017). U fokusu njegovih interesovanja je istorija balkanskih naroda, zbog čega se u svojim romanima i bavi ličnostima koje su imali veliki uticaj na naše istorijske tokove.

 

Izvor: glassrpske.com
Blog