Politika

Огњен Тадић за Фронтал

Има ли живота послије ОХР-а?

Покушај да се у Савјету безбједности УН-а избором Кристијана Шмита обезбиједи континуитет функције високог представника за Босни и Херцеговину очито не одвија се у складу са тим планом и због тога неминовно поставља се питање како ће Босна и Херцеговина наставити свој живот када актуелни високи представник Валентин Инцко, небитно због чега, престане вршити ту функцију.

Навика да странци управљају цијелом или дијеловима територије на којој се сада налазе Република Српске и Федерација Босна и Херцеговина, чинећи заједно дејтонску Босну и Херцеговину, није никаква новост. Овдје је одувијек постојао вазални однос локалних власти према странцима.

Описивање историје тих односа одвело би нас далеко, али би се у сваком од примјера јасно могао видјети образац понашање по коме сваки од три сада конститутивна народа - уз услов да доминира над преостала два народа, радије прихвата вазални статус у односу на неки спољашњи центар моћи него трајан споразум три равноправна народа по коме би својим животом управљали заједно и при чему би утицај спољашњих центара моћи био сведен на минимум.

Током посљедњих више од двадесет и пет година персонификација тог спољашњег центра моћи био је ОХР. До прије неколико година није била посебно значајна ни чињеница да је по Дејтонском мировном споразуму његова база Савјет безбједности УН-а, јер је његова пркаса била потпуно унилатерална и поистовјећивала се само са интересима западних сила, иако Савјет безбједности УН и постоји због тога да било која свјетска сила не би имала премоћ у међународним односима. Те равнотеже сила у Босни и Херцеговини није било. Посљедице су крајње лоше. Дејтонским Уставом Босне и Херцеговине она је конструисана као потпуно фукционална земља. Све свакодневне животне функције остављене ентитетима и тиме ослобођене замршених међунационалних односа, док су оне које су потребне за међународни субјективитет Босне и Херцеговине изведене на ниво Предсједиштва, Парламентарне скупштине, Савјета министара, Централне банке и Уставног суда Босне и Херцеговине, и форматиране у процедуре које обезбјеђују да се очувају мир и политичка стабилност земље. ОХР је то све пореметио и створио нефункционалну земљу. Успостављајући надлежности на нивоу заједничких органа Босне и Херцеговине којима ту није мјесто нити се оне ту функционално могу вршити ОХР је зауставио напредак земље и гурнуо га у лавиринт вјечито компликованих и некомпромисних односа. Довољан је примјер везан за проблеме у вези са навабљањем медицинске опреме и вакцина потребних за борбу против пандемије изазване корона вирусом. Паметном доста.

Све док у Савјету безбједности УН-а није поново успостављена бар приближна равнотежа свјетских сила ОХР је та питања рјешавао ломећи преко кољена сваки проблем оличен у неком пропису или неком човјеку, уништавајући тако ауторитет Споразума на основу кога је ОХР и настао, те тако билдајући преко граница демократичности и поштовања људских права сопствени ауторирет. Читав пројекат издувао је као пробушен балон чим се у Савјету безбједности УН показало да је данашњи свијет нешто сасвим друго у односу на свијет с краја двадесетог вијека. То ваљда сваком добронамјерном и паметном мора бити коначно јасно.

Шта даље? Логично је очекивати да ће са Инцком или без њега функција ОХР-а одумријети у догледно вријеме. Требамо ли неспремни дочекати тај тренутак - надајући се сваки конститутивни народ сам за себе да ће га сунце огријати са неким новим вазалним статусом, или одмах треба прионути и отворити договор о томе како сарађивати без вазалног статуса? Цијеним да би друга опција била кориснија и да представља предуслов за напредак у сваком смислу. То, а не узаудне приче о новом циклусу унитаризације Босне и Херцеговине, треба бити преокупација представника конститутивних народа, наравно, уколико желе добро и себи и другима. 

 

Пише: Огњен Тадић

Фронтал

Blog