Завршила је београдски Филозофски факултет и била професор у Обреновцу, Дубровнику и Београду.

Написала је збирке пјесама "Песме", "Зелени витез", "Песник и завичај", "Отаџбино, ту сам", "Мирис земље", "Тражим помиловање", "Немам више времена", "Песме из Норвешке", "Летопис Перунових потомака", "Ничија земља" и "Слово о љубави", збирку приповједака "Лудило срца", те романе "Отворен прозор" и "Не заборавити".

Путовала је широм тадашње Југославије и имала велики број пријатеља међу писцима и пјесницима, а неки од њих били су Милош Црњански, Иво Андрић, Густав Крклец, Исидора Секулић и Бранко Ћопић.

Поезија Десанке Максимовић је и љубавна и родољубива, полетна и младалачка, озбиљна и осјећајна.

Чувши за стријељање ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941. године, пјесникиња је написала једну од својих најпознатијих пјесама "Крваву бајку", која свједочи о терору окупатора над недужним народом и ђацима у Другом свјетском рату.

Извор: srna.rs