„Sa ovog mjesta 28. juna 1914. godine Nedeljko Čabrinović je izvršio neuspjeli atentat na аustrougarskog prijestolonasljednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju“,

са, испод преводом текста на енглески језик.

    Неко би рекао да је лијепо шту су се (неке) власти сјетили обновити плочу. Обликом дјелује идентично, и вјероватно је у питању исти артефакт, с том разликом што је на оригиналној плочи некада стајао ћирилични, и посве другачији текст:

    „Са овог мјеста 28. јуна 1914 године типографски радник НЕДЕЉКО ЧАБРИНОВИЋ бацио је бомбу на аутомобил којим се возио аустро-угарски пријестолонасљедник Фрањо Фердинанд показавши тиме да је револуционарна омладина Босне и и Херцеговине ријешена да се против потобљивача бори за живот и смрт“,

у потпису „Одбор за обиљежавање 50. годишњице Сарајевског атентата. Сарајево. 28. јуна 1964. године.“

     Истине ради, плоча у првобитном облику је до скоро стајала на истом мјесту, али потпуно непримијетна, с обзиром да су слова одвећ ишчезла. Једино је онај који зна зашто би ту загледао, могао назријети неки текст.

    Јавно постављати питање надлежним зашто је текст потпуно другачији, потпуно је бесмислено и одговор се пружа самим битисањем на овом поднебљу. Ипак, у граду који се мучи с историјом и идентитетима, јавно би требало поставити конкретно питање – да ли је Чабриновићева плоча идентична, тојест само исфугирана, поправљена и потом уклесан нови текст, или је упитању слична, али и ко је о свему одлучивао? Ако је на прво питање одговор негативан, онда треба поставити следеће питање, а то је гдје се стара плоча сада налази? И толико што се тиче обавезе одговарања на питања од културно-историјског значаја за сав живаљ Босне и Херцеговине (онај национални значај ћемо овом приликом прескочити).

    Овај моментум, као што је јасно, као пракса, је установљен одавно. Ако говоримо на ову историјску тему, треба поменути да се исто још давно десило са плочом Гаврила Принципа. С тим што њу, осим што и данас на појединим ратним фотографијама ('92-'95) можемо видјети потпуно разбијену. Једни ће рећи да је зато што је била у питању ћирилица, а и само Принципово име, а други – нисмо ми, него они „с брда“.

    Такође, истовремено кад је на 50 година од Сарајевског атентата постављена плоча Чабриновићу, на Царевој ћуприји (Жерајићевом мосту) постављена је плоча у камени стуб са ћириличним натписом (опет то писмо):

    „На овом мосту,15. јуна 1910. године, изражавајући протест против политике окупатора у својој отаџбини, понесен родољубивим осјећањима и узвишеним идеалима слободе, положио је живот БОГДАН ЖЕРАЈИЋ, пуцајући на поглавара Босне и Херцеговине, Аустро-угарског генерала Варешанина“

у потпису „Одбор за обиљежавање 50. годишњице Сарајевског атентата. Сарајево. 28. јуна 1964. године.“

Наравно, ни ово плоче одавно нема. Стоји само камени постамент на ком је била. Истом пригодом, 28. јуна 1964., откривена је и спомен плоча на родној кући Данила Илића у улици која је тада носила његово име (данас Опркањ, као и 1914.), и откривен обновљен гроб Мухамеда Мехмедбашића.

Било како било, и ова данашња плоча на мјесту Принциповог атентата је само нијеми туристички водич који који, узидан у некад шпецерајску радњу Морица Шилера и Музеја Младе Босне (а данас Музеја аустроугарског периода 1878-1918), стерилно објашњава шта се на том мјесту десило прије 108 година. „Револуционарна омладина Босне и и Херцеговине ријешена да се против поробљивача бори за живот и смрт“, „вођена родољубивим осјећањима и узвишеним идеалима слободе“ одатле је одавно уклоњена, зато што су данас паметнији, образованији и нама и тој револуционарној омладини објаснили да то што су они  радили не значи ништа. Јер, данас смо потпуно упознали себе.

Аутор: Владан Чалија

Фронтал