Intervju

Jugović: Ako je bilo planski da se proda Piksi da bi se iduće sezone osvojila Liga šampiona, onda je neko ko je to odlučio bio genijalac

Crvena zvezda, Juventus, Lacio, Atletiko Madrid, Inter, Monako… Radna knjižica kakvu bi mnogi poželeli. Zna to Vladimir Jugović, pa dok se u velikom intervjuu za hrvatski Index osvrće na praktično kompletnu igračku karijeru i sam kaže da je ona bila poput telefona na kojem piše da mu je memorija puna.

Memorija koja je počela da se gomila 1991. godine titulom prvaka Evrope sa Crvenom zvezdom. Bila je to nezaobilazna tema za legendarnog srpskog vezistu, međutim, na najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala Jugović gledao kao na splet okolnosti, a ne rezultat planskog rada čelnika beogradskog kluba.

"Znaš kako ja gledam na to? Kad se napravi veliki rezultat, onda se čitava priča romantizuje. Čitav taj uspeh Zvezde danas se romantizuje. Po meni je u pitanju bio samo splet raznih okolnosti, puno više nego što je nešto bilo planirano i planski građeno. No to je samo moje mišljenje. Je li Robi došao planski? Nije. Je li Belodedić stigao planski? Nije. Jesam li ja došao planski? Kod nas se takve stvari i takve priče predimenzioniraju i romantizuju te neki ljudi često znaju sami sebi da pridaju puno više zasluga od onoga što je zapravo bilo. Iza svakog uspeha stoji neka priča, samo je razlika u tome ko tu priču priča i ko na kojoj istini insistira. Zvezda je bila dobro organizovan klub i ako je planski bilo da se proda Piksi da bi se iduće sezone osvojila Ligu šampiona, onda neko ko je to odlučio očigledno je bio genijalac", obrazlaže Jugović za Index.

Osvajanje pehara Kupa šampiona bila je kruna Zvezdine višegodišnje dominacije Jugoslavijom. Ipak, od pobede u Bariju Jugoviću je draža ona nad Bajernom u polufinalu kada se "nebo otvorilo".

"Pre bih izabrao utakmicu s Bajernom. To je bilo finale pre finala. Jedan moj prijatelj, inače poznati kuvar, jednom je rekao da kad jedeš škampe, osetiš sve moguće ukuse i mirise. Mislim da svako ko je bio na toj utakmici dobro zna o čemu govorim. U tih 90 minuta igre svaki je navijač proživeo sve moguće emocije - od sreće, pa do tragično primljenog gola, strepnje i straha, sve do neviđenog raspleta sa srećnim završetkom. Ta erupcija sreće kad je pao drugi gol bila je daleko najveća na stadionu Zvezde i nikad se nešto slično više neće ponoviti. Dobiti Bajern na takav način, neobičnim i specifičnim golom, bilo je nešto neverovatno. Videti igrače Bayerna kako nakon kraja padaju na kolena i plaču... Dali su sve od sebe, ali nisu uspeli. Zvezda bi protiv takvih protivnika uvek pre vodila 2:0, 3:0, ali bi ispadala. Ovaj put smo mi prošli, a Nemci su ispali. Lineker je izrekao onu čuvenu rečenicu o fudbalu i Nemcima koji na kraju uvek pobede. E, ovaj put nisu, ha-ha-ha."

Jugović je potom u finalu Interkontinentalnog Kupa postigao dva gola protiv Kolo Koloa i bio proglašen za igrača utakmice.

"Uvek se ističu ta dva gola, a ljudi zaboravljaju da sam ja često pogađao iz drugog plana. U prvoj sezoni u Seriji A sam za Sampdoriju postigao 11 golova, što za igrača na mojoj poziciji nije mala stvar. Što se tog finala u Tokiju tiče, treba reći sa smo od 40. minuta igrali sa igračem manje, kad je Dejan Savićević dobio crveni karton. Baš sam nedavno čuo da je to uradio namerno."

Kao nagradu za najboljeg igrača Jugović je tada dobio novi automobil marke Tojota, ali nije dočekao priliku da je provoza.

"Odluka je bila da se automobil proda i da se novac ravnomerno podeli svima. Mene niko ništa nije ni pitao, ali nema veze. To je suština, u to smo vreme odgajani da je najvažnije da sve pošteno delimo. Zato uvek kad se priča o tituli u Bariju, insistiram na tome da smo taj trofej uzeli upravo zato što smo svi bili podjednaki. Fudbal je kolektivna igra. Ako niste spremni da se podredite ekipi, teško da ćete doći do nekih uspeha."

Drugu titulu prvaka Evrope Jugović je osvojio pet godina kasnije. I upravo je on šutirao poslednji jedanaesterac u penal seriji. I naravno – pogodio, mada mu verovatno nije bilo svejedno budući da je samo sezonu ranije u polufinalu Kupa pobednika kupova protiv Arsenala bio neprecizan sa bele tačke.

"Bio sam totalno smiren. Kasnije su mi pričali neki prijatelji, koji su utakmicu gledali sa gazdom Juventusa Đanijem Anjelijem, da je on neposredno pre nego što sam izveo taj udarac rekao:’Ne brinite, osvajamo. On je Srbin, neće da promaši".

Potom je usledio transfer u Lacio sa kojim će dogurati do finala Kupa UEFA. Na pretposlednjem stepeniku rimski klub je eliminisao Atletiko, a tokom dvomeča sa madridskim klubom tadašnji fudbaler Jorgandžija Huan Sebastijan Veron i trener Arigo Saki, uspeli su da nagovore Jugovića da karijeru nastavi u španskom klubu.

"Da, stalno su me zvali on i Arigo Saki, koji je bio trener. Nakon što smo ih izbacili u polufinalu Kupa UEFA, baš su me nagovarali da dođem. Kad sam napokon pristao, obojica su napustili klub, a da priča bude luđa, Vieri je spakovao kofere u otišao upravo u Lacio, odakle sam ja došao. Ne treba uvek verovati ljudima, ha-ha. U Atletiku mi je bilo odlično, imali smo sjajnu ekipu, a protiv Sosijedada sam postigao najlepši gol u karijeri, makazama. A onda je došla ta kobna utakmica s Obilićem i sve je otišlo nizbrdo."

U prvom kolu Kupa UEFA 1998. godine protiv Obilića Jugović je doživeo povredu koja je u velikoj meri uticala na njegov dalji tok karijere.

"Uništili su mi skočni zglob. Morao sam da igram i povređen, a kad na takvom nivou igraš nedovoljno spreman i u bolovima, onda se povrede nadovezuju jedna na drugu. Ode mišić, pa ode zadnja loža, pa ode koljeno... Nekad ne treba biti predobar. Čovek se često žrtvuje za ekipu i napravi puno stvari na svoju štetu umesto da nekad gleda samog sebe. No, nema veze, šta je bilo, bilo je. Događa se. Taj igrač Obilića koji me je povredio kasnije je rekao u jednom društvu, u kojem su bili neki moji prijatelji, da je to uradio namerno jer su dobili zadatak da Žuninja i mene izbace iz igre. Čovek je uleteo u mene na trideset metara od našeg gola, u situaciji koja ni po čemu nije bila opasna za njih. Jasno je bilo da je to uradio namerno. Na kraju krajeva, to su reči dečka koji je mene povredio."

Opet, uspeo je posle samo godinu dana provedenih u Španiji da se vrati u Italiju. Ni manje ni više nego u Inter, međutim…

"Ma da, ali to već više nisam bio pravi ja. Nakon te povrede u Atletiku šest meseci nisam igrao. Dve trećine zadnje lože bile su mi pocepane. U Interu sam igrao neke utakmice na kojima nisam mogao da se zatrčim. To je sad već ona druga, tamnija strana medalje u karijeri sportiste."

Za razliku od klupske, reprezentativna karijera mogla je da bude mnogo uspešnija. Jugoslavija je na dva velika takmičenja učešće završavala u osmini finala, ali i za to Jugović ima objašnjenje.

"Sve zavisi o tome kako gledamo na stvari. Ne sme da se zaboravi da su nas 1999. bombardovali. Ne možemo da upoređujemo Brazil, Francusku, Nemačku ili Englesku sa Srbijom. Zato i kažem da Hrvatskoj svaka čast da s toliko malo profesionalnih igrača pravi čudesne rezultate u kontinuitetu. To je isto kao da se pitamo zbog čega Ligu šampiona ne mogu da igraju klubovi s budžetom od 10 miliona, a igraju oni s 500 ili 600 miliona. Na Svetskom prvenstvu u u Francuskoj je malo nedostajalo da i mi odemo u četvrtfinale, ali dogodila se ona prečka iz penala. No sve je to sastavni deo fudbala", ističe Jugović za Index.

 
Izvor: mozzartsport.com 
Twitter
Anketa

Da li podržavate ideju da se Dan Republike Srpske umjesto 9. januara slavi 15. februara?

Rezultati ankete
Blog