Intervju

Uroš Đurić: Ako je pojedinac slobodan, onda je i zajednica slobodna

Autonomizam je koncepcijski umetnički pokret bez sledbenika. To bi značilo da je sledbeništvo baš u tome da ne budete kao ja, odnosno da je svaki autor ostrvo za sebe i da svako od nas dolazi iz različitih društvenih i kulturnih miljea i da svaka umetnost duboko jeste autonomistička.

Kada se pogleda sve što je likovni umjetnik Uroš Đurić radio, od ranih 80-ih do danas, može se reći da je to čitav mozaik nemogućih poslova. Studirao je istoriju umjetnosti i magistrirao na Likovnoj akademiju u Beogradu, ali je bio skupljač flaša i garderobijer u noćnim klubovima i bubnjar benda Urbana gerila. Pojavio se niotkuda u kultnom filmu „Mi nismo anđeli“, bio je crtač na restauraciji manastira Dečani, radio je za andergraund stripove i poigravao se fudbalom. Konačno, postao je renomirani autor visoko estetizirane likovne avangarde, s radovima u nedostižnoj bečkoj Albertini i u drugim svjetskim galerijama, ali i konceptualni transformator popularne umjetnosti. Bio je i ostao ljevičar i uvjereni Jugoslaven, za kojeg neki misle da je srpski nacionalista. Pitanje na koje nikada do kraja nije odgovoreno: ko je zapravo Uroš Đurić?

Vaš umjetnički rad je često usmjeren na poigravanje zvijezdama i pojavama popularne kulture. Što biste rekli o populizmu danas?


Za današnju dominaciju populizma nije kriv populizam nego ljudi koji su ga na to mesto postavili. Populizam ima i svoje izrazite emancipatorske potencijale i to posebno možemo da vidimo početkom 20. veka kada je preko tih populističkih kultura mogao da se ispuni čitav jedan svet nižih slojeva. Bilo je to vreme ljudi koji su bili iskreni socijalisti, privrženi idejama jednakosti, solidarnosti i pravde, pa onda i tzv. narodnoj kulturi, kako su je tada nazivali. To je u umetnosti dalo podsticaj u formiranju generacije radikalne avangarde i jedan Pikaso, koji je bio na strani levice, u jednom trenutku je radio kolaže i pravio dekorativne predmete, što je bilo uvredljivo za tadašnju elitnu umetnost. Da ne govorimo o ruskoj avangardi, dadaistima i zenitizmu kod nas, u dvadesetim godinama 20. veka.

Dete socijalizma

Kako danas možemo zamisliti te davne emancipatorske ideale mladih ljudi početkom 20. vijeka?

Na primer, moj deda je rodom iz Velike Pisanice pored Bjelovara i početkom veka je izučavao zanat za šnajdera. Imam i danas fotografiju dede i drugih šegrta: svi su do glave ošišani, oskudno odeveni i bosih nogu. Sledeća fotografija mog dede koju imam je ona napravljena za vreme štrajka krojačkih radnika u Zagrebu za 1. maj 1907. godine. Moj deda je čitav život silno želeo da ode u Južnu Ameriku. Mnogo godina kasnije shvatio sam da je to bilo zato što su u Južnoj Americi postojale narodne republike, koje su bile izborene borbom za slobodu i socijalnu pravdu. To su bili ideali toga doba.

U svakom slučaju, vi ste podigli na umjetnički pijedestal vrijednosti popularne kulture.

Ja sam očito dete socijalizma. Naš socijalizam je bio više simboličkog tipa, uz sve elemente autokratske vladavine, jer se ovde radilo o nekoj vrsti narodnog izbora. S obzirom na to da je kraljevina Jugoslavija izgubila rat u 12 dana, na scenu je izašao narod i tražio novi ugovor. I ugovor je napravljen, jasan i funkcionalan, i to je bio veliki civilizacijski skok. Naročito 60-ih godina, od ekonomije, kulture i politike. Ključni element je u tome da je Jugoslavija bila najbolji primer efikasnosti prosvetiteljskih ideja, jer se tu radilo o narodima koji nisu bili učesnici istorije, nego narodi na njenim rubovima. Osvešćivanje tih naroda je značilo, recimo 40 godina nakon Drugog svetskog rata, da smo bili uporedivi sa generacijama iz razvijenih evropskih sredina. Znao sam da mi nismo najidealnije društvo, ali sam verovao da mi imamo dobar pravac.

Kako vi sebe situirate u mozaiku suvremene umjetnosti?

Ja sam Uroš Đurić i ne mogu se uporediti ni sa kim. Ja nisam umetnička zvezda preko okvira jedne lokalne geografije, kao Marina Abramović ili kao Anri Sala iz Albanije, ali sam viđen kao vrhunski predstavnik jedne određene likovne scene na jednom malom komadiću sveta. Sa druge strane, moja egzistencijalna pozicija ovde je pozicija autsajdera. Elitistička, popularna i andergraund kultura u kojima učestvujem su tri nespojive stvari. To je sve zato što sam ja oduvek prezirao žanr i klasne odnose. Ja se u tim odnosima šetam, ulazim i izlazim kad ja hoću. Prezirem i novac kao instituciju, ali mi on olakšava život. Ja ne prezirem realnost.



Zašto je to tako, da su danas izmiješani goli novac i umjetničke imaginacije?

Kao u onom stihu grupe Kleš: The rich men strikes back, danas živimo u vreme velikog povratka bogataša. I bogataši ne praštaju. Za njih je 50 ili 100 godina ništa. Zato, nikada se ne zna – čovek dođe sa nekim grdnim parama i kupi pola grada. Mi smo ovde mislili da se oni nikada neće vratiti, ali evo njih sada na vratima i vladaju čime god hoćeš. Takozvani elitizam postoji na svim nivoima, društvo se raslojava na vrlo bogate i one siromašne. I ti bogati izazivaju ratove, da bi se još više bogatili. Raspad Jugoslavije je ogledni primer kako bogati mogu da rasture jednu zemlju radi profita. I sadašnji rat u Ukrajini govori o takvom stanju stvari. Zato raspad Jugoslavije boli. Ne zbog nekog idealnog političkog sistema u toj zemlji, naravno da on to nije bio, nego zbog toga što je Jugoslavija bila dobar spoj suživota različitih grupa, kultura i nacija. Šta sada imamo? Koliko god se sada svi busali u svoje nezavisne grudi, sve su to sada mali kupljeni narodi, dovedeni u stanje od pre 200 godina. Zavisni i zavidni sa svojim malim prćijama. Koji snažni kulturni ili društveni model je proizašao iz tih sredina nakon Jugoslavije? Koga mi danas uopšte nešto zanimamo u Gracu ili u Trevizu? Kulturološka barijera na Karavankama i Alpama danas je čvrsta kao stena.

Što je bio prvi okidač za vašu potragu prema autentičnom umjetničkom izrazu?

Još dok sam pre Likovne akademije u ranim 80-ima studirao istoriju umetnosti, ja sam shvatio da se u Srbiji svaka nova generacija u umetnosti javlja uprkos onoj prethodnoj. Pri tom, ta nova generacija često se fragmentira na nekoliko tokova, ličnosti i struja koje funkcionišu istovremeno. Te duboke podele u kolektivu zajednice u Srbiji, za razliku od kulturnog i nacionalnog doživljaja kolektiva u Sloveniji ili Hrvatskoj, uzmite na primer Neue Slovenische kunst još u vreme socijalizma, prisutne su i u društvenim i u političkim pitanjima u Srbiji sve do danas. Autonomizam je bio moj umetnički odgovor na tu prisutnu atmosferu usamljenog pojedinca u fragmentiranom društvu. Od početka sam znao da moja pozicija autonomističkog umetnika u Srbiji neće biti institucionalno prihvaćena, ali bilo je to u 80-ima sa buđenjem mladih na svim stranama i ja sam tu umetnost živeo iz dana u dan.

 

Uroš Đurić: „Ubistvo ili dva najveća srpska slikara umirena svojom veličinom“,1997, Foto: Privatna arhiva

Šta je to autonomizam?

Autonomizam je koncepcijski umetnički pokret bez sledbenika. To bi značilo da je sledbeništvo baš u tome da ne budete kao ja, odnosno da je svaki autor ostrvo za sebe i da svako od nas dolazi iz različitih društvenih i kulturnih miljea i da svaka umetnost duboko jeste autonomistička. Zato je moja umetnost bila antispektakl; ona je nastajala iz mog džepa, nije mogla po definiciji da pripada nekoj instituciji i nije težila da od nekog bude podržana i voljena. Ljudi zaboravljaju da su mladi umetnici 80-ih deca srednje klase i odlično obrazovani. Ja sam posledica oslobađanja umetničkih praksi i ja sam samo preneo tu baklju dalje. Na koncu, ako je pojedinac slobodan, neukalupljen u trendove, onda je i zajednica slobodna.


Autonomnost i populizam

Kako dolazite od autonomizma do populizma?

U populizmu, to je kraj 90-ih, ja izlazim iz slikarstva i sve što radim je u fotografiji, performansu i digitalnim tehnologijama, stvarajući neki novi svet, kada mu vreme nije. Počeo sam da pravim radove na način veb-arta, da se fotografišem sa poznatim ličnostima, sa idejom da pokažem taj potpuno razoreni status moje vlastite osobe, koja je netom pre postala poznata zahvaljujući filmu i isto tako referentna i dobro ocenjena u svetu visoke umetnosti, sa mojom kolekcijom u bečkoj Albertini, u dobi od 32 godine, a da sam u isto vreme preko radija B92 bio deo alternativnih društvenih i kulturnih pokreta. Populizam nisam shvatao kao vulgarno oruđe vladajuće klase nego kao pokret, kao što rekoh, sa emancipatorskim potencijalima koji su bili neprepoznati. Prve socijalne ideje postoje u Srbiji još krajem 19. veka, pre nego što je Srbija uopšte postala nezavisna država, dok do 1914. u Evropi vlada feudalizam sa gomilom kraljevina i carevina i jednom republikom, Francuskom, koja je tada bila imperijalna sila.

Međutim, današnji populizam manipulira sloganima da treba biti mlad, zgodan i ispeglan u teretani ili u kozmetičkom salonu…

Veoma često čujem: živi se samo danas. A danas je sve postavljeno tako da sve ide glatko, da mladi ljudi ne mogu ni da zamisle život kao patnju kroz koju je prošlo čovečanstvo da bi ono stiglo do danas. Današnja civilizacija su zapravo Potemkinova sela nekog savršenog života koji nije stvaran život. Ali, pitam se šta je čovek bez prošlosti i bez ideje o budućnosti. Postoje nataložena čovekova iskustva, ljudsko nasleđe – šta je sa tim? Ili, šta da uradimo sa snovima? Ako je važno samo ono danas, onda je i ovaj razgovor besmislen. Onda ostaje samo ćutanje. Uzmite opet Pikasa i njegovo otkriće iberijske vekovne narodne skulpture i starih afričkih maski. Dakle, jedno otkriće prošlosti je bilo u korenu najvećeg loma koji je on u svom radu napravio u savremenoj umetnosti i promenio je za sva vremena.

Šta da se danas radi sa svojim snovima?


Morali biste da uradite ono što je uradio Dejmijan Herst, najozloglašeniji umetnik našeg doba, koji je krajem 80-ih stvorio likovnu scenu mimo tadašnjih engleskih institucionalnih okvira. I to nije išlo preko noći, dok neko nije rekao „to je ono najbolje što imamo“. Tako je tada bilo i sa engleskim pozorištem koje bi vam sasulo u lice sve što vam ide i sa njihovom muzikom, uzmite samo pank deceniju ranije, sa tim ogorčenim izrugivanjem svega ustajalog. Treba biti umetnički neobuzdan.




Nedavno ste izlagali u Poreču, a vaša izložba u Banja Luci zvala se „Kojim putem do kuće?“ Zaista, kojim putem se dolazi do kuće?

To je večito pitanje. Ja sam uvek voleo da tragam, besciljno da lutam prostranstvima, da bazam, kako bismo mi rekli u Beogradu. Volim da se prepuštam trenutku i da prođem kroz ovaj život, uz sve nedaće, bez većih oštećenja, iako postoje izazovi, ogrebotine, ponekad i rane. Treba se ipak potruditi da se najbezbednije stigne kući. Kuća je tamo gde se gotovo endemski odvija nečiji život. Putovanja donose nova iskustva, ali kuća je tamo gde osećaš mir jer tamo pripadaš.

Gdje je vaš dom?


Beograd je taj moj dom. Taj grad je na razmeđu nekoliko carstava uvek bio izbeglički logor, sabirno mesto za sve uboge ljude koji su od nekud bežali i zato je taj grad u sebi sažimao sudar raznih kultura i emocija, koje su imale zajedničko u odbacivanju starog i započinjanju nečeg novog. Otuda poznata beogradska ležernost, koju mnogi tumače kao nadmenost i aroganciju, ali u stvari se radi o tome da se ništa ne uzima previše za ozbiljno, jer to ozbiljno je iza nas. Unutar svega toga postoji ideja slobode, koja važi za sve prisutne na tom prostoru. U tom smislu, važna stvar za Beograd, u svim gadostima koje su se dogodile u ratovima 90-ih na svim stranama, jeste što u Beogradu za sve to vreme nije ubijen ni jedan čovek radi svoje etničke pripadnosti.

Kada biste u ovakvom svijetu u kojem danas živimo naslikali sliku koju biste na primjer nazvali „Osmijeh“, šta bi na toj slici bilo naslikano?

Na toj slici bi bilo dete. Dete se smeje zato što je oduševljeno životom i to je ono što u meni još uvek postoji. Taj osmeh je uvek dečji osmeh, zato što je to osmeh nekoga ko još uvek nije zatrpan svim mogućim spoljnim stvarima koje ga okupiraju i koje ono mora da prihvati da bi zadovoljilo potrebe okoline. To je jedini autentičan osmeh, kada životu pristupaš otvoreno, a ne kao prostoru borbe za opstanak, u kojem žderemo jedni druge. Meni je življenje uvek bilo prioritet i sve što radim u umetnosti proističe iz mog upijanja života. Moja umetnost je moj dijalog sa tim životom i društvom u kojem živim i taj dijalog će se nastaviti dok god budem hodao ovom zemljom.

 

Izvor: p-portal.net
Piše: Bojan Munjin 
Blog