NATO bombardovanje Jugoslavije bilo je grubo kršenje međunarodnog prava i otvoreno nepoštovanje najveće vrednosti moderne civilizacije – ljudskog života. Delovanje zapadne koalicije bilo je potpuno neopravdano i nezakonito. Kao što je poznato, u međunarodnom pravu upotreba sile je dozvoljena uz odobrenje Saveta bezbednosti UN ili u samoodbrani, prema članu 51 Povelje UN. SB nije doneo nikakvu odluku koja bi dozvolila takvu vojnu akciju. Nije se radilo o samoodbrani, nijedna od zemalja uključenih u napad nije ni pokušala da to navede kao razlog. „Nezavisna međunarodna komisija za Kosovo”, koja je imala zadatak da istraži posledice NATO bombardovanja 1999, na osnovu rezultata svog rada objavila je dokument pod nazivom „Izveštaj o Kosovu”. Iako su komisiju stvorili sami zapadnjaci, čak je i ona intervenciju nazvala nelegalnom („ali opravdanom”), što je vrhunac cinizma.

Izgovor za agresiju bila je inscenacija u Račku januara 1999. Ubijeni militanti su bili preobučeni i predstavljeni kao civilne žrtve. Iste metode zapadnjaci koriste i danas. Tako je, na primer, bilo u ukrajinskoj Buči, gde je izvršena očigledna inscenacija, koja je postala izgovor za slom pregovora sa Rusijom u aprilu 2022, kaže u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” Vasilij Nebenzja, stalni predstavnik Ruske Federacije pri Ujedinjenim nacijama.

Važno je pamtiti da rukovodstvo zemalja članica NATO-a nikada nije snosilo odgovornost ni za kršenje normi o upotrebi sile, ni za kršenje međunarodnog humanitarnog prava u Jugoslaviji. Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), koji je imao puna ovlašćenja da istražuje zločine NATO-a i izvede odgovorne pred lice pravde, odlučio je da to pitanje gurne pod tepih. Tako je, umesto tužilačke istrage, formiran Komitet, koji nije bio predviđen nikakvim poslovnikom MKSJ-a, za ocenu vazdušnog napada NATO-a na Jugoslaviju. Taj komitet je došao do zaključka, pogodnog za zapadne zemlje, da u vezi sa bombardovanjem Jugoslavije „pravo nije dovoljno jasno. Sve je to bilo s ciljem svrgavanja „nepoželjne” vlasti i širenja svog uticaja na Balkan. Ti akti okrutnog nasilja nad civilima pokazuju potpuni prezir prema vrednosti ljudskog života kada su u pitanju sopstveni interesi Zapada, rekao je Nebenzja za „Politiku”.

Rusija ulaže napore da na dnevni red SB UN stavi pitanje 25. godišnjice agresije NATO-a na Jugoslaviju, ali se neke druge stalne članice Saveta, posebno Francuska, protive pod izgovorom da je to „stvar istorije”. S druge strane, zapadne zemlje promovišu nacrt rezolucije Generalne skupštine UN o pravno nepostojećem „genocidu” u Srebrenici, iako je prošlo 29 godina. Kako komentarišete tu situaciju?

Zapadne delegacije otvoreno pokušavaju da iskoriste svetsku organizaciju u svojim interesima i to čak i ne kriju. Primeri koje ste naveli, da je Francuska, uz podršku drugih zapadnih članica SB, ometala sednice Saveta povodom 25. godišnjice agresije NATO-a na Jugoslaviju, kao i promovisanje nacrta rezolucije Generalne skupštine UN o „genocidu” u Srebrenici, direktno to dokazuju.

Kada je našim oponentima nezgodno da se sećaju svojih prošlih „grehova”, kažu da su događaji iz 1999. „stvar istorije”. To je potpuno apsurdno. Kosovo je na dnevnom redu SB UN. Savet aktivno razmatra ovu temu, i to sve češće, u vezi sa degradacijom situacije na terenu. Ali zapadne delegacije se prave da je alarmantna situacija u pokrajini, koju danas vidimo, nastala sama od sebe, a za sve krive srpsko rukovodstvo. Dok je upravo nelegitimna agresija NATO-a na Jugoslaviju bila okidač za destruktivne tendencije na Balkanu, čije posledice ozbiljno pogađaju stanovništvo regiona. Smatramo moralnom dužnošću da obezbedimo da ova tema ostane u fokusu pažnje međunarodne zajednice, ma koliko Zapad pokušavao da je „potopi”. A razlog zašto to radi jeste banalan strah. To se vidi na licima članova zapadnih delegacija kada se rukovodstvo njihovih zemalja pominje u kontekstu agresije. Ima više citata zapadnih lidera o njihovoj direktnoj umešanosti u donošenje nelegitimnih odluka o bombardovanju Jugoslavije. To se ne može izbrisati. I Zapad shvata da će pre ili kasnije morati da odgovara za sve te zločine. Stoga, mogu da vas uverim u to da pitanje rasprave u SB UN o 25. godišnjici agresije NATO-a na Jugoslaviju za nas nije zatvoreno.

Lobiranje za rezoluciju Generalne skupštine UN o „genocidu” u Srebrenici još jedan je primer pokušaja Zapada da iskoristi nelaku prošlost i osećanja bosanskih muslimana i kroz to da izvrši pritisak i pokori Srbe iz BiH, a uz njih i sve ostale. To pitanje Zapad ne smatra „stvarju istorije” i aktivno ga promoviše. Razumemo složenost perioda građanskog sukoba u BiH, zbog čega tu inicijativu smatramo destruktivnom, sposobnom da izazove eksploziju na Balkanu. Radimo sa ostalim delegacijama kako bismo im objasnili situaciju i preneli našu zabrinutost.

Kako oceniti činjenicu da je upravo Nemačka, jedna od zemalja Osovine, koja je tokom Drugog svetskog rata počinila najteže zločine u ljudskoj istoriji, uključujući genocid nad Slovenima, Jevrejima i Romima, kosponzor dokumenta o „genocidu” koji su navodno počinili Srbi u Srebrenici?

Nemačka je istorijski pokušavala da igra posebnu ulogu na Balkanu. Iz nekog razloga veruje da to zaslužuje više od drugih. Primer za to je delatnost nezakonitog „visokog predstavnika” u BiH Nemca Kristijana Šmita. Umnogome sprovodi nemačke interese u zemlji. Kosponzorisanje nacrta rezolucije o „genocidu” u Srebrenici, kao i aktivna uloga Berlina u njegovom promovisanju, ukazuje na nameru Nemačke da se učvrsti u Evropi kao samostalni centar moći. Stoga je odlučila da igra na „balkansku kartu”. Primer Nemačke nam pokazuje da se, kada je reč o koristoljubivim interesima, mogu primenjivati bilo koje metode – pa i one nemoralne, kao što je zloupotreba istorijske drame naroda BiH.

Na 30. Ministarskom savetu OEBS-a u Skoplju, prema rečima ruskog ministra Lavrova, američki državni sekretar Blinken i visoki predstavnik EU Borelj kukavički su pobegli jer su se plašili otvorenog razgovora. Nije li još uvek reč o strahu Zapada od rasprave o NATO agresiji na Jugoslaviju, strahu da će postati očigledno ko kršenjem Povelje UN ugrožava svetski mir?

Pokušaji zapadnih kolega da izbegnu diskusiju o zločinima NATO-a nad Jugoslavijom, bilo u SB UN, na Ministarskom savetu OEBS-a u Skoplju bilo na drugim forumima, po mom mišljenju, ukazuju na dva razloga. Prvi je da se zaista plaše razotkrivanja delovanja Severnoatlantske alijanse, jer shvataju da je Jugoslavija samo vrh ledenog brega. Neminovno će uslediti pitanja o arbitrarnim akcijama članica Severnoatlantske alijanse u Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji, a danas i u Jemenu. Kao posledica toga javlja se drugi razlog – ozbiljna diskusija o invazijama alijanse ili njenih pojedinačnih članica, koja dovodi do podrivanja njihovog ugleda u svetu i pojave pitanja unutar njihovih društava: da li žele da i dalje budu nesvesni saučesnici u zločinima svojih vlada; da li žele da sponzorišu krvave krstaške ratove 21. veka i vojne avanture u koje ih uvlače njihove vlasti. Primer su događaji u Ukrajini, koje vlade niza zemalja članica NATO-a eksploatišu radi proširenja vojnih budžeta, pre svega na račun sopstvenog stanovništva i smanjenja društveno značajnih projekata.

Predsednik Vladimir Putin je 2023. odobrio novi koncept spoljne politike Ruske Federacije. Moskva je opredeljena za razvijanje odnosa sa onima koji su spremni da to urade na ravnopravnim, obostrano korisnim osnovama, uz međusobno poštovanje, kroz iskren dijalog. Ima li sagovornika u UN koji bi vodili sa ruskim predstavnicima pregovore u kojima bi se poštovalo međunarodno pravo?

Reći ću ovako: imamo mnogo takvih sagovornika iz čitavog sveta. Većinu u UN čine suverene, razumne zemlje, od kojih se mnoge dobro sećaju vremena zapadnog kolonijalizma i oštro osećaju potrebu da brane svoje nacionalne interese. Svet pamti i doprinos koji je Sovjetski Savez dao podršci nacionalnooslobodilačkim pokretima. Sa većinom u UN povezuje nas otvoren, ravnopravan, pragmatičan dijalog. Ali zapadne zemlje nisu spremne za to. Njihovo rukovodstvo je sada zahvaćeno strateškim slepilom. One ne traže kompromise, već samo postavljaju ultimatume i pokušavaju da nametnu samo ono što je njima korisno. Zapadni sagovornici u UN često tvrde da su posvećeni vladavini prava. Međutim, u praksi, međunarodno pravo, ili kako oni vole da kažu – „poredak zasnovan na pravilima”, tumače u zavisnosti od političkih interesa ili strateških koristi. Pogledajte samo oružanu agresiju NATO-a na Jugoslaviju ili američku invaziju u Irak i Libiju. Usput, izmišljaju nove koncepte kao što su humanitarna intervencija ili odgovornost za zaštitu, da se mešaju u unutrašnje stvari suverenih država i vrše pritisak na „nepoželjne” vlade.

Zašto se sporazumi koje je podržao SB UN u velikom broju slučajeva ne sprovode? Primeri: Dejtonski sporazum 1995, Minski sporazumi 2015, normalizacija odnosa Beograda i Prištine je bezuspešno preneta u Brisel...

Nakon završetka hladnog rata američka dominacija na svetskoj sceni na izvesno vreme je dala SAD lažni osećaj da je sve dozvoljeno i, kao rezultat, Vašington je izgubio poštovanje prema međunarodnom pravu. Zato što je međunarodno pravo, jednostavno, počelo da ga sprečava da ostvaruje svoje geostrateške interese. Otud potiče i lukavi koncept „poretka zasnovanog na pravilima”. To znači da, ako je međunarodno pravo pogodno za SAD i druge zapadne zemlje, one će se rado pobrinuti da se ono poštuje. U suprotnom, pokušavaju da ga „svedu na nulu”, izmišljajući svakakve izgovore i svoja pravila koja predstavljaju kao univerzalna.

To vrlo dobro vidimo na primeru Rezolucije 1244 SB UN o Kosovu. Vašington otvoreno kaže da je rezolucija „zastarela” i krši je na svaki mogući način. Najodiozniji su priznanje „nezavisnosti” Kosova i naoružavanje pokrajine.

U slučaju BiH naši zapadni oponenti se ne ponašaju ništa manje bahato. Nakon što SB UN nije podržao rusko-kineski nacrt rezolucije o imenovanju Kristijana Šmita na mesto „visokog predstavnika” u BiH u julu 2021, u kojem su bila predviđena vremenska i funkcionalna ograničenja njegovog mandata, zapadne zemlje su izjavile da, ispostavilo se, rezolucija SB nije uopšte obavezna. Nije bitno što se na relevantne rezolucije SB UN poziva u Dejtonskom mirovnom sporazumu, a svi prethodni kandidati za mesto visokog predstavnika bili su odobreni u Savetu.

Rusija principijelno zagovara ideju poštovanja međunarodnog prava – ne selektivno, već u celini. To nije meni u restoranu, sa kojeg možete birati jela koja volite. Ako je država članica međunarodnih organizacija i potpisnica odgovarajućih sporazuma, u obavezi je da ih sprovodi. Nema druge opcije.

U razgovorima o reformi SB UN, kojem je poverena prvenstvena odgovornost za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti, neke zapadne zemlje predlažu da se Nemačka i Japan uključe u stalno članstvo. Kako ocenjujete ove ideje u svetlu moralnog i političkog kontinuiteta UN kao antifašističke koalicije?

Od predstavnika Nemačke i Japana redovno čujemo ambiciozne izjave o njihovim pretenzijama na stalno mesto u SB UN. Kao što znate, mi ih ne podržavamo. I ovde je od značaja moralna dimenzija pitanja, s obzirom na rezultate Drugog svetskog rata. Ilustrativno je što ove zemlje u GS UN glasaju protiv nacrta rezolucije o neprihvatljivosti veličanja nacizma, i to, zamislite, u naše doba. Takođe, pamtimo da Japan još uvek nije priznao svoju odgovornost za pokretanje agresije tokom Drugog svetskog rata na Dalekom istoku. Te stvari nemamo pravo da zaboravimo, bar zato što je Sovjetski Savez platio pobedu u Velikom otadžbinskom ratu životima 27 miliona svojih građana.

Drugi važan faktor je prevelika zastupljenost zapadnih zemalja u Savetu. Već sada ih je tamo previše. Sve zapadne delegacije glasaju u okviru svojevrsne blokovske discipline. Zašto bi se onda u SB primale one koje će se potpuno rukovoditi odlukama Vašingtona ili Brisela?

Istovremeno, naša zemlja gleda u budućnost i jedna je od najdoslednijih pristalica uključivanja u SB zemalja u razvoju. Raduje što nas tokom posebnih međuvladinih pregovora o reformi Saveta apsolutna većina zemalja podržava u ovom pitanju. Savetu su potrebni novi nezavisni glasovi iz Afrike, Azije i Latinske Amerike.

Mogu li nas UN dovesti do mira? Kakva je uloga Rusije i SAD u tom procesu, a koje mesto zauzimaju Srbija i Balkan?

UN su stvorene upravo da bi sprečile takve monstruozne potrese koje je čovečanstvo doživelo u 20. veku. Rusija i SAD imaju ogromnu odgovornost za održavanje međunarodnog mira i bezbednosti. Upravo su naše države, kao osnivači UN, stalne članice SB UN, vlasnici najvećih arsenala nuklearnog naoružanja na planeti, svojevrsni stubovi u održavanju stabilnosti širom sveta. Ali u stvarnosti vidimo da SAD imaju koristi od nestabilnosti, a ne od stabilnosti. Balkanski region zauzima posebno mesto. Istorijski gledano, Rusija i Srbija su uvek bile bliske, bratske zemlje, težile su jedna drugoj, dok su zapadne zemlje istorijski bile ljubomorne na to, uključujući SAD u sadašnjoj fazi svetske istorije.

Danas se nad Balkanom nadvija opasnost od novog sukoba, koji provociraju zapadne zemlje. Događaji su počeli orkestriranim raspadom SFRJ, nastavljeni invazijom NATO-a na Jugoslaviju 1999. Danas iste članice alijanse, s jedne strane, aktivno podržavaju prištinski „režim”, s druge strane, licemerno izjavljuju da se prisustvo UN (UNMIK) treba što pre smanjiti, jer navodno ne odgovara savremenim realnostima, kao i Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244, o kojoj sam već govorio.

Sa svoje strane činimo i činićemo sve što je u našoj moći da osujetimo destruktivne planove zapadnih zemalja i ne samo da sprečimo haos na Balkanu nego i da pomognemo narodima da uspostave trajni mir u regionu.

Izvor: politika.rs