Јапаснка космичка агенција намjерава да лансира експериментални сателит Икар са сунчаним једром.

Старт је био планиран за 18. мај, али је одложен за неколико дана због временских услова. У космосу сателит треба да отвори гигантски квадрат од супертанке полимерске фолије да дијагоналом од 20 метара и да се упути у страну Венере.

Научници желе да провjере да ли се може управљати сателитом тешким 300 килограма само помоћу притиска сунчане свjетлости. Ако се оглед Икар покаже успjешним, он ће отворити пут произвoдњи читаве серије сателита на „сунчану вучу".

Идеја лета у космос са сунчаним једром настала је 20-их година у Русији и припада једном од пионира ракетне индустрије Фридриху Цандеру. Он је полазио од тога да честице сунчане свјетлости - фотони - имају импулс и преносе га сваког освијетљеној површини, стварајући притисак. Јачину пристика 1900. први пут је измјерио руски физичар Петар Лебедев. У савременим јединицама то је 800 грама на квадратни километар. Цандер је тврдио да чак и тако слаба сила може да покреће космички брод који лети у вакууму, пошто она дјелује стално. Али треба само сакупити свјетлост што је могуће већом површином. Такав свјетлосни мотор има мноштво предности, појашњава руски стручњак у области космонаутике Игор Лисов.

Кретање на хемијско гориво Сунчаним системом веома је ограничено његовом физиком - потребне су врло велике промјене брзине како би се из тачке А доспјело у тачну Б, а одатле још у тачку Ц.

Сунчано једро омогућава да се искористи дарована енергија Сунца - његови фотони. Ако им се подметне под одговарајућим углом сунчано једро, они ће ударати о њега и стварати невелику вучу. Сличан принцип се користи приликом кретања са јонском вучом, што је успјешно испробано у међупланетарним летовима. Али тамо треба узети са собом радно тијело - гас ксенон, који ће испаравати и одбијати се на великим брзинама. Осим тога, потребан је извор енергије - нуклеарни реактор или велике соларне батерије. Сучано једро обећава летове скоро без трошкова - окачили сте бочно једро и летите.

Механичко дјеловање свјетлости очигледно се испољава у кометама. Када се комета приближава Сунцу, дијелови језгра испаравају и свјетлост као да их одувава назад - образује се реп. Притисак свјетлости треба узимати у обзир, рачунајући орбите међупланетарних станица. Без такве поправке сонда лансирана према Венери промашила би за рад величине једнак пречнику саме Венере.

Научници кажу да се у принципу могу направити чак свјетлосни млазни уређаји. Снажни зрак, који избацује ласер, натјераће космички брод да се креће. Тешкоћа је у томе што ласер треба да буде снажнији од свих постојећих електричних централа на Земљи заједно, како би стварао вучу, упоредиву са традиционалним млазним мотором. Како то да се постигне, за сада нико не зна. У коришћењу светлости као покретачке снаге сунчано једро за сада нема алтерантиву.

Први практични нацрт космичке јахте на сунчану вучу био је замишљен у СССР и назвао се Космичка регата. Он није био доведен до краја због распада СССР. Истина, велике фолије за одбијање соларне свјетлости постављане су почетком 90-их на орбиталној станици Мир, али са другим циљем - да утврде може ли одраз такве свјетлости освијетлити поларном ноћи регионе Сибира. Експеримент није успио. А 2005. године гигантском мембраном у својству моторног уређаја био је опремљен сателит Космос-1, заједничко чедо РАН и некомерцијалне организације из САД Планетари Сосајети. Ракета са сателитом је претрпјела хаварију и пала у Баренцово море. Послије тог неуспјеха америчка компнија се позабавила тражењем спонзора за изградњу новог сличног уређаја.

Могућности соларних једара отварају широке перспективе за њихово практично коришћење. Тако она могу да држе у потребној тачки плутајућу научну станицу која ће оперативно саопштавати о експлозијама на Сунцу. То ће пружити могућност припреме за магнетне буре и смањити, на примјер, вјероватноћу авионских несрећа.