Piše: Andrea Matić

Malo li je. To me podsjeća na one vijesti da je isplaćen borački dodatak za 30 hiljada boraca prve kategorije u Republici Srpskoj i sasvim logičan komentar koji slijedi „eh, da smo ih imali toliko...“.

Uglavnom, sad je postalo poželjno, potrebno, važno i sve ostalo da novinar bude na Twitter-u. Kao i mnoge druge stvari ovdje, prije svega je postalo „in“ da novinar bude na Twitter-u. Svaki novinar koji drži do sebe u Republici Srpskoj treba da je na Twitter-u. Novinar koji ne tvita je kao referentica u državnoj firmi koja sama siječe nokte i pere kosu (feministi i feministkinje, da, ovo jesu predrasude i svima nam je to jasno – opustite se). Zapušten.

I nema ništa loše u trendovima. I ima mnogo sjajnih prilika za novinare na Twitter-u – da uspostavljaju kontakte, dobijaju prve ili dodatne informacije, da „bockaju“, da „pipaju“, „njuškaju“, osluškuju, razgovaraju, bore se za bolje, pravednije, zdravije društvo. Ali, nažalost, to nije razlog zašto je većina novinara iz Republike Srpske na Twitter-u. Uglavnom se radi o brzom i besplatnom prividu da se kao nešto javno govori koji daje osjećaj uticaja i opravdanje za nerad u novinarstvu. U trendovima nema ništa loše, ali Twitter je izbor novinara Republike Srpske jer ne oduzima puno energije i ne košta ništa da se iznese svoj uvaženi novinarski sud o svemu i svačemu, a može npr. da te „menšnuje“ @RadojicicIgorMr i odmah si kao uticajan novinar. Izuzecima ne treba da se izvinjavam – oni  se u svakom slučaju neće ni prepoznati u ovoj priči.

Twitter je mnogo više atrakcije za mnogo manje posla. I motivacija je sasvim razumljiva: čovjek ustane ujutro, urednik ga izmaltretira da „izmisli“ neku temu, do 10h pročita sve novine i portale, cijeli dan ganja neke sagovornike koji se ne javljaju na telefon, jedva sklopi neku pričicu... na kraju mjeseca dobije 500-600-700... (da je i 3000KM malo je za neke, za druge je i za sendvič previše), a još ne zna ni da li je ta njegova priča išta promijenila – nema nikakvu povratnu informaciju društva. Sasvim je prirodno da poslije toga dođe kući i tvitne da je „sve otišlo u neku stvar“, retvitne ga kolega iz redakcije, pomene neki političar i uspio dan.

Možda Twitter u nekoj maloj mjeri doprinosi održavanju na aparatima jedva živog javnog dijaloga u Republici Srpskoj, ali u velikoj mjeri ubija i ono malo nekog novinarstva koje imamo. Zašto bi mladi novinari trošili vrijeme i energiju na proganjanje političara i traženje odgovornosti institucija, na istraživanje, čitanje, razgovaranje s ljudima, slušanje... za neku priču koju pola njihovih slušalaca/gledalaca/čitalaca neće shvatiti kad na Twitter-u mogu biti eksperti za politiku, privredu, finansije, socijalna pitanja, diplomatiju, pravo, sport, seks i sve drugo? Kako učiniti da se mladi novinar zaljubi u posao koji treba da mijenja svijet i objasniti mu da za taj posao treba da uloži bar pola života, kad mu je mnogo jednostavnije da nešto zbrlja za dnevnik ili neku, koju god stranicu svojih novina i potrči kući da ispaljuje nešto iz arsenala trulih izjava o nesređenom društvu, malo psuje ili prosipa nedorečenosti (sve sa „...“) po „lajni“ u čijem besmislu smisao treba da traže svi nesrećnici koji su ga „zapratili“ jer je red da pratiš novinare - možda se može nešto novo saznati ili pametno čuti – a biti informisan je, između svega ostalog, totalno „in“.

I sva ta gužva oko Twitter-a, priče kako novinari izbacuju ekskluzivne informacije prvo na Twitter.. Zapravo, oni prenose samo ono što su zvanično čuli i što će za koji minut (ako već nije) biti na agencijama i na svim portalima. Baš da vidim novinara koji će se usuditi da ekskluzivu svojih novina/radija/TV kuće prvo propere na Twitter-u. I dalje, sva galama oko toga šta je koji političar rekao na Twitter-u. Zamislite, @BBorenovic je tvitnuo o „nemoći vlasti“ ili @RadojicicIgorMr je rekao „Uh.“. Ma, molim vas.. Kao da već ne znamo šta ko od njih misli i kao da već ne bi našli neki drugi način da vam nešto saopšte da uopšte ima nekog „mesa“ u tome.  

Svijet ide naprijed. Društvene mreže su sadašnjost. Tačno. Ali, mi treba da posložimo prvo novinarstvo da bismo mogli da slažemo novinarstvo i novinare na Twitter-u i Twitter u novinarstvu. Do tad ćemo imati novinare koji se ponašaju kao da sutrašnji radni dan ne postoji i kao da je javni prostor na Twitter-u nevidljiv za širu javnost ili kao da mogu da počupaju svoje tvitove iz tog prostora kad se za to stvori potreba. Do tad ćemo imati novinare koji se s nepoštovanjem odnose prema svojim sagovornicima i prema predmetima svojih priča ili, da budem preciznija, ali i dalje umjerena – novinare koji nas na Twitter-u izvještavaju kako bi neko seksualno da opšti s visokim predstavnikom Evropske unije za spoljnu politiku i bezbjednost. I to ne na ovako umjeren način.

(Frontal)