Kolegijum Nedeljnika je zbog toga odlučio da ja zastupam tu drugu stranu, nakon što smo prošle nedelje, kada je i bilo vreme, pokrili sve u vezi sa rehabilitacijom.
Tako me po stoti put, ne mojom voljom, drugi svrstavaju na nekakvu stranu. Ali nema problema, 'ajde da ja budem četnik u ovoj današnjoj priči, makar onako kako ga ja doživljavam - otvoreni protivnik dva najveća totalitarizma u savremenoj istoriji - nacizma i komunizma. Za dalje razumevanje ove priče odmah da napomenem da nikad nisam glasao za Vuka, ne daj bože Šešelja, odnosno da sam od kad sam dobio pravo glasa zaokruživao Đinđića, koji je prvi dan na vlasti skinuo petokraku sa Skupštine grada kao prvi demokratski gradonačelnik.
To što njegova stranka, koju je prethodno obnovio Borislav Pekić, a osnovao Milan Grol, danas osuđuje rehabilitaciju Draže Mihailovića, nema veze s demokratijom, već s komunistima koji su još jednom zalutali u Krunsku, ovog puta ulicu. Mada nema veze ni sa tim, pošto je najglasniji protivnik rehabilitacije, šef poslaničkog kluba DS Borislav Stefanović, do 1996. član Srpskog pokreta obnove. Kažu ljudi iz SPO da je bio pravi četnik, da nijednu Ravnu goru nije propustio, gde ja, na primer, nikad nisam odlazio. Ali šta je tu čudno kad je i Vesna Pešić prvi put u parlament ušla na listi SPO 1993, posle čega je tražila da se skine Dražina slika, a onda ipak tri godine sedela ispod nje zajedno sa Žarkom Koraćem.
Sve je to demokratija. Promenio se Vučić, pa što ne bi ravnogorac Stefanović. Samo, meni je draži stari Borko. I novi Vučić, za razliku od Momčila Krajišnika koji pati za starim. Ono što me zbunjuje jeste zaljubljenost samoproklamovane građanske Srbije u Titov totalitarni režim. Ili on to, za njih, možda nije bio.
No, demokratija je da svako misli i govori šta hoće. To je bila i jeste ideja demokratskog društva koje je ustalo protiv dva totalitarizma koja su u svetu, ali i u Srbiji, hodala zajedno do napada Hitlera na Sovjetski Savez. Istorijska je činjenica da su samo demokratska društva, Britanija i Francuska objavile rat Hitleru, a da je Staljin u njega ušao kada je napadnut. Istorijska je i logika da bi Hitler, da je bio manje lud ili više strpljiv, sa svojim bratom diktatorom Staljinom lako napravio trajni savez posle kojeg bi se istorija civilizacije zauvek promenila. Sovjeti su dobili rat, ali ga nikad nisu objavili Hitleru. Čak ni kao avanturistički Srbi koji su 27. marta krenuli na najveću imperiju, ili Draža Mihailović koji je te godine sa nešto malo svojih vojnika odbio da se preda nacistima.

"Šta smo mi, kao generacija koja je dozvolila Srebrenicu, ukoliko su četnici zločinci zbog Vranića?"
Tako ja doživljavam antifašizam, antitotalitarizam, i zato se radujem svakom drugačijem mišljenju, pa makar se i potpuno ne slagao s njim. Ja nisam besan kad vidim Dušana Petričića kako u najvažnijim nacionalnim novinama nacrta Dražu i Hitlera kao pajtaše, ili Lazanskog kad u istim novinama, i u istom broju gde svi istoričari pozdravljaju rehabilitaciju, kaže kako ovu temu treba ostaviti istoričarima, a onda on kao vojni analitičar tumači nekoliko istorijskih falsifikata.
Jedino što ne mogu da shvatim jeste da li ljudi zaista veruju u te partizanske pamflete. Da li stvarno veruju da je Tito bio Blek Stena koji je sam pobedio Nemce kao u Bulajićevim filmovima, ili da je bio važnija stvar od mame i tate kako je pisalo u našim bukvarima.
Kupio sam prošle nedelje komplet starih NIN-ova iz 1974. Pa vi ne možete da shvatite šta je to! Do maja i ima nekih tekstova, a onda sve samo specijali o Titu. Da napomenem, 1974. kada su već bili snimljeni i "Kum 1" i "Kum 2".
Citiram. Broj 1220, od 26. maja, urednici na trećoj strani kažu:
"Ovog puta specijalni prilog posvetili smo Danu mladosti, Desetom kongresu i rođendanu predsednika Tita. U ovakvim trenucima novinarske nedoumice su uvek velike: šta reći - da li se vraćati u prošlost, koju je istorija crvenim slovima obeležila, sadašnjost ili budućnost? Ipak smo se odlučili za 'realnu dimenziju'..."
Pa onda na strani 14, posle jugoslovenskog osvajanja meseca i ostalih ludosti sledi "realna dimenzija" pod naslovom "Tito vrati se".

Gligorić se priseća Drvara: "Vrlo se dobro sećam tih trenutaka. U pećini je bilo hladno. Tito je bio ogrnut šinjelom. Meci su fijukali okolo. Jedna minobacačka granata je pala tako blizu ulaza u pećinu, da smo čuli puf kada je uletela u zemlju. Strahovali smo jer Tito nije bio u zaklonu. Neko je to javio Kardelju koji je odmah pošao napred i rekao 'Tito, vrati se': Tito ne reaguje. Kardelj malo povisi glas: 'Tito, vrati se'. To je već zvučalo kao zahtev, kao 'naređenje'. Tito opet kao da nije čuo..."

I sve bi to bilo u redu da rođena sestra moje bake nije bila u pećini tada s njim! Mila Krstajić bila je njegova lična sekretarica, a njen muž, dakle moj deda ujak, bio je čuveni Titov telohranitelj, i jedini koga je imao, Nikica Prlja, koji ga je izneo na rukama. Tako da ja porodično, iako me svrstavaju na drugu stranu, znam sve detalje iz pećine.

I zato, pre nego što odemo dalje, da vam predstavim svoju porodičnu anamnezu, pošto je to postalo neophodno poslednjih dana.
Moju porodicu satrli su partizani. I one demokratski nastojene, i one istaknute komuniste. Samo u različitom periodu.
"Pre nekoliko dana, Raif Dizdarević na televiziji N1 kaže kako u Drugom svetskom ratu samo Bošnjaci nisu imali organizovan kolaboracionistički pokret (?!) pošto su Hrvati većinom bili uz ustaše, a svi Srbi ljotićevci, nedićevci i četnici Draže Mihailovića. Ukoliko je Draža Mihailović bio saradnik okupatora, žao mi je, Raif je u tom delu u pravu"

Moj deda Gojko imao je trojicu braće i sestru Anđu. Najstariji brat poginuo je u Prvom svetskom ratu. Kada je počeo Drugi, deda, žandarm iz Nikšića, prekomandovan je na Kosovo. Njegov najmlađi brat Radosav - Rako Lalić bio je kapetan avijacije u kraljevoj vojsci. Ideološki komunista, tako kaže porodična priča, verovatno malo i romansirana. Kada je kralj napustio zemlju, Rako se razočarao u monarhiju i vratio u rodno selo Trepča iznad Nikšića. Tu je dočekao partizane i prvog dana im se priključio. Imali su sastanak u nekoj kući, njega postavili za komandanta, a onda se dogovarali kako da pobiju sve viđenije ljude u selu. Da poseju strah kako bi im se svi priključili. Rako je skočio, posvađao se sa svima i otišao na spavanje. Mislio je da je to obična svađa, ali za nekoliko sati njegov kum partizan pojavio se na vratima i rekao mu da odmah beži, pošto će njega prvog da ubiju. Uzeo je uniformu i oružje i uputio se u šumu.. Partizani su došli za dva sata, zapalili kuću i ubili najstarijeg brata Nikolu. Šta je bilo sa ženama, naši stari nam nisu pričali. Nismo mogli ni da ih pitamo. Znam još da su Trepču još tri puta zapalili, i to će vam danas potvrditi svaki meštanin.

Tako je Rako otišao na sever i postao jedan od viđenijih četnika. Danas ima spomenik na Čakoru i na naslovnoj je strani albuma crnogorskih četnika. Kuma je sledeći put video 1945. ispred crkve na Čakoru. Tražio je da mu puste ljude, da će se on predati. Dobio je časnu partizansku reč. Izašli su. I sve su ih pokosili.
Moj otac je rođen nekoliko meseci kasnije u Horgošu, gde je deda mislio da je prešao srpsku granicu i za 300 dolara koje mu je poslala sestra Anđa, pobegla posle ubistva Nikole u Los Anđeles, kupio kuću. Na njegovu žalost, granica se pomerila bukvalno preko našeg Kamaraša, pa je deda ostao u Srbiji, a od sigurnog ubistva spaslo ga je što su Mašini, to je moja baka, svi bili istaknuti komunisti.

S Lalićima je, dakle, rezultat bio: dvoje ubijeno, dvoje proterano. A s Krstajićima, Prljama, sukob je tek sledio. Sva njena braća završila su na Golom otoku, dok je Mila, Titova sekretarica, otišla u porodičnu kuću u Herceg Novom, nakon što su joj odmah posle rata komunisti ubili Nikicu Prlju, čoveka koji se mogao naći u knjigama za četvrti razred osnovne škole.

Nekoliko puta sam bio u toj kući, ali sam Milu poslednji put video kad je Milan Lalić iz Večernjih novosti beležio njenu ispovest u kojoj mu je rekla kako je samo jednom pitala za Nikicu. Krcun joj je rekao: "Mila, imaš decu." I tako se ponašala. Ona ih je valjda najbolje i poznavala.
Sve u svemu, mi smo se kao klinci svake godine za Svetog Jovana okupljali u porodičnoj kući u Horgošu, gde se kad ode pop i mi deca, kao, polegamo, pričalo o politici. Stric Miljan, kojeg sam najviše voleo, bio je pravi četnik, domaćin. I rusofil. Ali tu su bili moj ujak Radovan Šturanović, pisac ustava iz 1974, strina Olivera Lalić, legendarni dvadesetogodišnji gensek Skupštine Jugoslavije.

Dakle, sve sami komunisti. Porodične rasprave bile su kao u filmu "Tri karte za Holivud", s tim što sam ja kao najmlađi Lalić imao sreću da spavam s bakom Mašom u krevetu i slušam priču o Baji Patku, zbog čega sam uvek bio na američkoj strani. Baka, rođena u Americi, imala je neku knjižicu o Diznilendu, pa sam ja kao mali znao da samo o njoj ne smem da pričam. Bila je sakrivena ispod kreveta, dok je dedin pištolj bio Miljanu iznad glave. Zbog toga sam, verujem, i relativno uspešan u novinarstvu. Umem da čuvam tajnu najmanje trideset godina.

Tako sam ja odrastao u mešovitoj četničko-komunističkoj porodici prepunoj tajni, u kojoj su i jedni i drugi stradali od Tita. Moj otac je, štaviše, poput Raka po kojem je dobio ime, bio pravi komunista, dobrovoljac za rat na Kubi, ali je onda prvi uhapšen kada je eksplodirala bomba u zagrebačkom Vijesniku. Paket je došao iz dijaspore, gde su svi naši bili, a prošao je kroz Večernje novosti, gde je on radio, tako da je Ozna, aktivirajući narodne neprijatelje prvo došla po njega. Ćale je prošao poligraf, ali nije i test partije koju je tada zauvek napustio.

Ja sam verovao da će mene da mimoiđe ta sudbina, ali sam onda krajem devedesetih objavio feljton o Draži, i to zato što sam među retkima tamo znao engleski, pa još imao karticu s kojom sam za 24 dolara u Pentagonu kupio dokumenta "Operation branch". To je arhiv u kojem je Draža dobio Legiju zaslužnih, a za dokumente u boji tada su mi tražili oko 300 dolara. Firma nije želela ni da čuje. Sve u svemu, od miljenika Jovana Kesara, koji je bio strah i trepet Večernjih novosti, u tom danu sam postao njegov najveći neprijatelj. Mnogo godina kasnije saznaću da on nije dozvoljavao da budem primljen u stalni radni odnos, kao ni da postanem urednik godinama kasnije. Problemi su se samo uvećavali kako sam počeo da se bavim istorijskim feljtonima, a posebno kada sam u Arhivu UDBE pronašao dosijee Dragog Jovanovića, Nikole Gubereva, Božidara Bećirevića...

Stvari su se same preda mnom otvarale, na primer, da nije postojala reč četnici, već samo "dražinovci", da su Nemci u Srbiji samo proganjali četnike, pošto partizana ovde i nije bilo, da su na Banjici dve trećine zatvorenika bili "dražinovci", da niko od Srba nije smeo da prihvati odeljenje za borbu protiv pripadnika DM, osim Rusa Gubereva, pošto su svi mislili da će da pobedi Draža, da je Nedić zato na svaki način pokušavao da stupi u kontakt s njim, da je Demokratska stranka Milana Grola bila ideološki bekap četničkom pokretu, kao i da je celo suđenje Draži Mihailoviću potpuno falsifikovano.

Pomenuti Kesar je devedesetih godina objavio čuvenu knjigu stenograma sa suđenja, a onda sam ja u arhivama UDBE video kako je sve falsifikovano, odnosno kako ide jedan pasus u Kesarovoj knjizi, pa četiri kojih nema, a koji se nalaze u arhivu Dragog Jovanovića. Pokazao sam to Kesaru, on je gledao, bled, šokiran... Ali za tri godine ponovo je objavio svoju laž!

"To što Đinđićeva stranka, koju je prethodno obnovio Borislav Pekić, a osnovao Milan Grol, danas osuđuje rehabilitaciju Draže Mihailovića, nema veze s demokratijom, već s komunistima koji su još jednom zalutali u Krunsku, ovog puta ulicu. Mada nema veze ni sa tim, pošto je najglasniji protivnik rehabilitacije, šef poslaničkog kluba DS Borislav Stefanović, do 1996. član Srpskog pokreta obnove. Kažu ljudi iz SPO da je bio pravi četnik, da nijednu Ravnu goru nije propustio"

To je taj mozak koji nisam mogao da shvatim, kao što nisam mogao da shvatim kada su me pre nekoliko meseci zvali iz UNS-a da mi se izvinjavaju što nisam dobio nekakvu godišnju nagradu, jer nova predsednica Komisije nije dozvolila zbog mog - navodno - četništva. Logika Jovana Kesara. Naravno, nisam se uopšte uzbudio jer nisam znao ni da me je neko kandidovao, a godišnju nagradu UNS-a dobio sam 1998. s dvadeset i kusur godina kada mi je ona nešto značila, upravo za ove feljtone, ali je to etiketiranje koje mene stiže i 2015. godine.

Tako je bilo i posle gostovanja u emisiji "Da možda ne" gde sam ja posle filma o Vraniću rekao: zašto ne pričamo o najvećem četničkom zločinu u Foči? Na Peščaniku je izašlo kako sam slegao ramenima s profesorom Bojanom Dimitrijevićem na pomen Foče. Kako to neko može da napiše?
Ja zaista ne mislim da je Draža bio Majka Tereza, ali ne mislim ni da reportažom sa mesta zločina posle 75 godina može da se dokazuje zločinački gen četnika. Znam i da je Draža zbog Vranića streljao Kostu Pećanca, kao i da je naredio ubistvo komandanata osumnjičenih za Foču, ali mi do danas nije jasno zašto komunisti odbijaju da pričaju o svojim zločinima. Pa, danas Amerikanci priznaju silovanja po Nemačkoj, kao i ubistva civila, uništavanje čitavih gradova. Samo Himler, Ajhman, pričaju da nisu odgovorni. U psihologiji to se radi kad si mnogo kriv.

I zato meni u tom totalnom ratu prebrojavanje mrtvih ide na živce. Jer, po ovoj logici, dovoljno je pomenuti Pasja groblja, kada su partizani na Badnji dan 1942. nad telima 240 unakaženih građana razapeli psa na krst i napisali "pasje groblje", a pošto je to tri i po puta više nego u Vraniću, da li to znači da su partizani tri i po puta veći zločinci od četnika? Ili da odemo još dalje, šta smo mi, generacija koja je dozvolila Srebrenicu, ukoliko su četnici zločinci zbog Vranića?

Kako nazivamo ove ljude u Hagu koji nisu digli jednu optužnicu za Srebrenicu kad je Draža usred Drugog svetskog rata naredio streljanje odgovornih za Foču? Kakva nam je država koja ne sudi ni "škorpionima" koji su pred TV kamerama streljali decu? Ili, ako već pominjemo hašku komandnu odgovornost, po kojoj je Draži sudio i komunistički Vojni sud, onda je jedini odgovorniji od njega bio njegov predsednik vlade i njemu nadređeni Slobodan Jovanović. Čovek na novčanici od 5.000 dinara? Čovek osuđen na istom procesu na kojem je i Draža?

No, o tome se danas više ne može pričati. Draža je mogao da bude rehabilitovan kao u celom svetu, 1991. ili najkasnije 1996, kada je Đinđić skinuo tu zvezdu a američki veterani doneli Legiju zaslužnih u Beograd. Sve posle toga bilo je samo ponovno ubistvo Draže Mihailovića i njegovog pokreta.

U ratovima u Bosni i Hrvatskoj, Srbe su zvali "četnici", iako su nas predvodili komunisti sa Slobodanom Miloševićem na čelu, i njegovom suprugom, rođenom u šumi 1943. od majke Vere Miletić. Ratove u Bosni vodili su Karadžić i Mladić koji su se pre toga utkrivali u tome ko više voli Tita. Šešelja je služba napravila da uništi svaku ideju monarhije ili demokratije kako su je promovisali i reosnivači DS predvođeni Borislavom Pekićem.

Danas istoričari nemaju nikakvu dilemu da je četnički pokret bio antifašistički, osim Dubravke Stojanović. Prošle nedelje smo pozvali Ljubodraga Dimića da pokrije tu drugu stranu (otprilike kao ja sada), ali nam je on u temi o rehabilitaciji rekao da to treba da ostane na mlađim istoričarima, pošto se tek otkrivaju svi dokumenti.

A svi mlađi, od Peđe Markovića, Slobodana Markovića, koji je valjda simbol građanske Srbije, Dušana Batakovića, Momčila Pavlovića, Koste Nikolića, Čedomira Antića, Bojana Dimitrijevića, ne znam da li ste primetili da je većina u DS, ili je bila, danas kažu da je Srbija imala dva pokreta otpora. To u prošlom broju Nedeljnika potvrđuje i Vladimir Gajger, sa Hrvatskog instituta za povijest, baš kao što je pre nekoliko godina usred emisije "Nedjeljom u dva" na HRT-u to Aleksandru Stankoviću rekao najpoznatiji hrvatski istoričar Dušan Bilandžić. Citiram: "Draža se ne može određivati na liniji fašist-nefašist, njega određuje njegova politička koncepcija, a on je srpski hegemonista i imperijalist."

Sve to nije važno za ljude koji imaju neki svoj stav. Koji neće o tome da pričaju, da polemišu. Mi ćemo za dve nedelje u R Magazinu da objavimo nove dokumente ruskih istoričara i njihov pogled na četnike, a videćemo da li će da vas iznenadi. Evo, da vam otkrijem samo jednu stvar koju je Nikita Bondarev pronašao u ruskim arhivima - da je Staljin 1944. još razmišljao da li da podrži Tita ili Dražu.

Šta ćemo s tim? Ništa, naravno. Kao što ništa nećemo s odlikovanjem De Gola, činjenicom da su prvi grad u Srbiji - Kruševac - oslobodili crvenoarmejci i četnici zajedno, da je Hari Truman, na zahtev Dvajta Ajzenhauera, 1946. najvišim odlikovanjem SAD odlikovao Dražu Mihailovića. I to s obrazloženjem koje sam ja za 24 dolara pronašao u Pentagonu, po kojem je "Operacija Halijard" najveće spasavanje savezničkih pilota u Evropi u Drugom svetskom ratu.

Nađite jednog fašistu ili kolaboracionistu kojeg su odlikovali De Gol i Truman, ili jedan grad na svetu koji je Crvena armija oslobodila s fašistima, i povlačim ceo tekst. Potpisujem Apostolov.

"Sve ovo najbolje pokazuje u kakvom stanju se nalazi Srbija. Država ne da istinu ukoliko nije ucenjena. U društvu vlada totalna konfuzija, podela na dve strane. Lažna istorija izvučena iz konteksta koja je samo u ulozi dokazivanja svoje teze. Nacionalisti su uglavnom protiv nacionalnih vrednosti i monarhije, građanski pol danas su zauzeli ljotićevci - oduševljeni izdajnici svoje zemlje i jedini pacifisti na svetu koji agresivnim metodama nameću svoj stav"

I za kraj, moram da napomenem dve geostrateške stvari.
Prvo, ukoliko su četnici bili saradnici okupatora, onda u Srbiji nije bilo antifašista, pošto su partizani do 1944. bili na teritoriji NDH. Tako ispada da su Hrvati, muslimani i prekodrinski Srbi bili antifašisti, a jedina okupirana zemlja, i jedina u kojoj je važilo sto za jednog, bila zemlja u kojoj su svi bili fašisti.
Druga je teza o četničkim zločinima, koja je imala ideju da izjednači četnike i ustaše, i na kojoj je napravljena Titova Jugoslavija. Finale je u "Bespućima" Franje Tuđmana u kojima on iznosi tezu kako su ustaše htele "samo" trećinu da pobiju, drugu trećinu da proteraju i pokatoliče, što je logički nonsens, i istorijski falsifikat, a "četnici su hteli da pokolju sve".
Tako pre neki dan Raif Dizdarević na televiziji N1 kaže kako u Drugom svetskom ratu samo Bošnjaci nisu imali organizovan kolaboracionistički pokret (?!) pošto su Hrvati većinom bili uz ustaše, a svi Srbi ljotićevci, nedićevci i četnici Draže Mihailovića. Ukoliko je Draža Mihailović bio saradnik okupatora, žao mi je, Raif je u tom delu u pravu.

I zato je važno da se stavi istorijska tačka na taj proces. Naša država zna sve o Draži. Ja sam svedok. Kada sam preuzeo Press, na jednom od prvih sastanaka pojavio se Slobodan Homen s pitanjem šta tražim da prekinemo napad na neku od sudija Vrhovnog suda. Nisam ni znao o čemu se radi, ali sam rekao: "Daj Dražu." I za dva dana, na stolu me je čekalo svedočenje Bože Kundaka koji ga je ubio hicem u potiljak na Adi Ciganliji. Novočetnici su potrčali da kopaju po Adi, kao da je moguće naći kosti posle 70 godina na jednom toliko puta plavljenom ostrvu.

Ali to najbolje pokazuje u kakvom stanju se nalazi Srbija. Država ne da istinu ukoliko nije ucenjena. U društvu vlada totalna konfuzija, podela na dve strane. Lažna istorija izvučena iz konteksta, koja je samo u ulozi dokazivanja svoje teze. Nacionalisti su uglavnom protiv nacionalnih vrednosti i monarhije, građanski pol danas su zauzeli ljotićevci - oduševljeni izdajnici svoje zemlje i jedini pacifisti na svetu koji agresivnim metodama nameću svoj stav. Kao dete nastradalih četnika, odraslo u komunističkoj kući, u kojoj su komunisti kasnije još više stradali od svojih, ne znam šta da mislim. Nemam odavno ni stranku za koju da glasam, ni opciju kojoj da pripadam.
Osećam se kao Borislav Pekić 1944. u oslobođenom Beogradu:
"S ulice se čuje bat nogu i pesma.
Četiri godine čekala se pesma,
četiri godine bat nogu.
Ni ova pesma ni ove noge..."

Izvor: Nedeljnik.rs