Sećate li se kako ste se osećali u onim tinejdžerskim danima, kada ste imali simpatiju ili dečka/devojku koju roditelji nisu odobravali; pa ste se krišom sastajali i trpeli velike osude, kazne kad bi se za to saznalo? A sad zamislite da se čitavog života tako osećate. Da nešto što je tako prelepo i čisto morate, zarad očuvanja sopstvenog života a ne puke kazne, da krijete, potiskujete i ćutite o tome? Seksualno opredeljenje nije bolest, pritisak da se o tome ćuti i krije kao da je nešto pogrešno je ono što ljude može da razboli i, pritom, ne pričam samo o LGBT populaciji.

Ne smeta mi LGBT, ne smeta mi parada, manifestacija koja je svuda u svetu jedna velika i vesela žurka, proslava ljubavi i prihvatanja, fešta koja je vremenom postala turistička atrakcija. Smeta mi što nam se deca zbog nemaštine ubijaju; smeta mi što se zarad profita ne poštuju elementarni zakoni i propisi pa se dva dečaka, dva brata udave; smeta mi što se upravo oni koji su nas doveli tu gde jesmo i zbog kojih nas je sve manje, optužuju žene za demografski sunovrat i sve manje rađanja. Smeta mi što je škola (osnovna i srednja) bezobrazno skupa, što su nam bolnice i porodilišta kao uklete i napuštene zgrade, smeta mi što imamo sve veći broj ljudi koji su ispod svake granice siromaštva, što deca gola i bosa prose na ulici. Smeta mi način na koji se ovaj aktivistički čin predstavlja u Srbiji, što se unutar same zajednice ljudi svađaju (ili ne, nikad ne znamo koliko je verovati medijima) oko novca i projekata; smeta mi što se pri samom pomenu Prajda stvara atmosfera straha, agresije i mržnje i što se sve uprlja spinovima i lažima.

Ne košta nas Prajd, dragi moji sugrađani; koštaju nas huligani i svi oni pošteni ljudi koji bi tog dana izašli na ulice da pljuju, vređaju, neki od njih i da biju grupu sugrađana koja, suštinski, samo želi da bude prihvaćena u onoj meri u kojoj je bilo ko od nas. I to nema veze sa lečenjem dece SMS-ovima, niti bi bili bolje prihvaćeni sve i da povedu sve druge marginalizovane i ugnjetavane zajednice ovog društva. Radi se o osvešćivanju i prihvatanju, razumevanju da su pred nama ljudi poput nas, ništa drugačiji niti čudniji od nas, ljudi sa istim pravama i slobodama. Koliko vas uopšte i zna o poreklu Prajda, kako je on nastao i šta predstavlja?

50t-tih i 60-tih godina 20. veka u Americi su se vodili spiskovi poznatih gejeva i ostalih pripadnika LGBT zajednice; sam FBI je motrio na istaknutije članove, pratio im kretanje, sa kim se druže i gde; pošta im je pratila pisma; gradske vlasti ispostave hrane i sve to se radilo sa ciljem ugnjetavanja – kako same zajednice – tako i svih onih koji su, na bilo kakav način, bili u vezi sa njom. Restorani i kafići su se zatvarali, ljudi su ostajali bez posla, mušterije hapšene i izlagane ruglu po novinama… Biti gej značilo je nešto prljavo, nešto loše i što je bilo  zabranjeno i sve je trajalo previše dugo da bi se završilo na tome. Čitava ova represija dovela je do toga da se zajednica ljudi, koja se iole bezbedno osećala samo u Stonewall baru u Greenwich Willage kvartu,  odluči na miran protest u vidu okupljanja i šetnje. Noć uoči održavanja prve te šetnje, desila se policijska racija za koju se  nije unapred znalo, ljudi su ugnjetavani, deljeni u grupe, primoravani da idu u toalete kako bi im se utvrdio pol, hapšeni i odvođeni u maricu. Stvari su počele da izmiču kontroli kad su gosti počeli da otkazuju poslušnost i traže svoja prava, nakon čega je usledio bes policije  i pokušaj hapšenja sa sve batinanjem, što je izazvalo da krene okupljanje mase koja je stala u odbranu ugnjetavanih ljudi, opšteg haosa na ulicama i potpunog demoliranja Stonewall bara. Sve detalje o ovoj noći 28. juna 1969. godine možete pročitati na Wikipediji i pretragama na Googleu, bitno je da naglasim kako je ovaj događaj bio i ostao okosnica oko koje se svaki Prajd svuda u svetu dešava i obeležava.

Danas je 2016. godina, živimo u svetu u kojem je Prajd kao takav – ako ne sveopšte pozdravljen – ono bar prihvaćen u civilizovanoj, mirnoj formi. U Srbiji je, ipak, drugačija priča. Da, jesmo se odmakli od devedesetih i onih uznemirujućih slika razbijenih glava i nemira u centru grada; a ipak nedovoljno da bi se današnji Prajd održao na način kako se to radi svuda u svetu. I danas će kordoni policije blokirati ulice, i danas će određene grupe ljudi izaći da izaziva, provocira i pokuša da pošalje ružnu sliku u svet. I ne, to nisu pripadnici LGBT zajednice; to su svi oni koji će – pod velom „pravih vrednosti„, „veroispovesti„, „porodice“ izaći da otvoreno izrazi neslaganje, kritiku, uvrede, pa i mržnju prema sugrađanima čiji je jedini greh šta – što vole?

Bojite se i strepite da će LGBT populacija da nam pokvari decu? A sve one Farme, Parovi, Maldivi i ostale emisije na nacionalnim frekvencijama visokoumno obrazuju? Prenosi iz Skupštine baš onako inspirišu i uče modelu ponašanja? Hoće li deca jednim pogledom na čike koje se drže za ruke ili tete koje se ljube da požele isto i postanu deo te zajednice?

Valjda se, kroz ceo ovaj tekst, pitam: kako je moguće da vam ne smeta sav ovaj brlog u kojem živimo već 20 godina, a smeta vam jedna sasvim obična šetnja? Hoće li vas njen izostanak obogatiti, učiniti da živite bolje, dobijete posao, stavite sto na hranu, obučete decu i kupite im sve što im treba za školu?

Autor: Ivana Ćirković