Intervju

Dimitrije Vasiljević: Umjetnik je zauvijek dijete koje istražuje sa podjednakom radošću svaki segment život!

Dimitrije Vasiljević, srpski džez pijanista i kompozitor iz Beograda koji živi i radi u Nju Orelansu (SAD), nastupiće sa svojim džez sastavom NEW YORK QUARTET 23. maja u Koncertnoj dvorani Banskog dvora u Banjaluci. Tom prilikom smo razgovarali sa ovim talentovanim muzičarem o predstojećem koncertu, banjalučkoj publici kao i mnogim drugim zanimljivim detaljima iz njegovog života.

Dimitrije Vasiljević je jedan od rijetkih srpskih džez pijanista koji se zaista mogu pohvaliti da sviraju na svjetskoj džez sceni, odnosno u samoj kolijevci džeza – Americi, ali isto tako i da je jedini doktor džez klavira iz Srbije. Opisan kao «sjajan džez svirač impresivnog muzičkog vokabulara i moćan moderni improvizator koji ima potencijal da postane novi glas modernog džeza» (Tony Germain – Berklee College of Music), Vasiljević je stvaralac čija muzika predstavlja sofisticiranu kombinaciju američkog džeza, evropskog klasičnog nasleđa i tradicionalne srpske muzike.


FRONTAL: U decembru prošle godine prvi put ste nastupili pred banjalučkom publikom i tada ste izjavili da vas je „publika fantastično dočekala, široka srca i sa velikom pažnjom ispratila nastup“. 23. maja ponovo nastupate u Banskom dvoru a koncert je realizovan u okviru programa manifestacije „Proljeće u Banjaluci“. Šta očekujete ovog puta od koncerta i šta je to što nas kao publiku očekuje?

VASILJEVIĆ: Banjaluku sam prvi put u životu posetio prošlog leta, a onda odmah zatim zimus i svirao u Banskom dvoru. Oba puta sam se fenomenalno proveo i bio zaista zaprepašćen neverovatnim gostoprimstvom Banjalučana, kao i njihovom izuzetnom zainteresovanošću za umetnost i muziku. Mladen Matović me je pozvao da i ovog proleća održim koncert u Banskom dvoru, ovoga puta sa svojim kvartetom iz Njujorka kojeg pored mene čine i gitarista Rikardo Grili (Ricardo Grilli) iz Brazila, basista Ben Tiberio (Ben Tiberio)iz Njujorka i bubnjar Rafael Panije (Raphaël Pannier) iz Pariza, moji dobri prijatelji i vrsni njujorški muzičari. Valjevski džez festival nam je omogućio da dođemo u Srbiju i da nakon 12 godina nastupim u svojoj rodnoj zemlji, na Valjevskom džez festivalu, a tom prilikom smo onda prihvatili pozive Banskog dvora i Kolarca u Beogradu, da nastupimo i za beogradsku, odnosno banjalučku publiku. Banja Luka je grad koji sam zavoleo, takoreći, na prvi pogled i uvek se rado odazivam pozivu da u tom gradu sviram.


FRONTAL: Nastupićete sa svojim bendom NEW YORK QUARTET koji čine četvorica vrsnih džez muzičara iz različitih krajeva svijeta. Kako je došlo do te saradnje i formiranja džez sastava?

VASILJEVIĆ: Rikardo, Ben, Rafael i ja smo drugari još iz studentskih dana na Berkliju i NYU Steinhard-u. Nekada smo svirali zajedno u različitim projektima u Bostonu i Njujorku, a onda su nam se putevi, na neko vreme razišli na razne strane. Prošle godine, nakon mog povratka na njujoršku scenu, ponovo smo se sreli i ja sam ih pozvao da budu deo mog kvarteta koji izvodi moju autorsku muziku. Oni su inače pojedinačno svi veom uspešni lideri svojih autorskih projekata, ali kad se okupimo zajedno pod zastavom Dimitrije Vasiljević kvarteta, funkcionišemo zaista kao beprekoran tim u kom uvek vlada izuzetno pozitivna energija i kreativne ideje. Sviranje džeza sa primesama balkanskih motiva i srpskih neparnih metara im je svoj trojici izuzetno izazovan poduhvat kojim vole da se bave, tako da sa nestrpljenjem iščekuju da izbliza upoznaju srpski duh i nasleđe o kom sam im toliko pričao i koji kroz moju muziku sviraju.


FRONTAL: Ove godine ćete nakon 12 godina prvi put nastupiti u svojoj rodnoj Srbiji? Zašto ste čekali toliko dugo?

VASILJEVIĆ: Godinama sam najpre studirao, na Berkliju, osnovne studije, onda master na NYU, i na kraju doktorat na Univeristy of Illinois. Za svo to vreme sam brusio i gradio sopstveni stil i zvuk, napredovao kao muzičar, kao umetnik i kao ljudsko biće. Bilo mi je primarno da zaista odlično savladam svoj muzički zanat i da u potpunosti razvijem sopstveni zvuk, pa da tek onda svojoj matičnoj publici predstavim ono što u Americi radim. Takođe, postojao je i logistički faktor u vidu nemogućnosti da se pronađe sponzor koji bi finansijski omogućio dolazak celog mog benda iz Amerike, ali evo sada su se konačno stekli svi uslovi i veoma se radujem što ću imate prilike da sa domaćom publikom podelim muziku koju godinama sviram u Americi.

FRONTAL: Džez pijanista ste, bavite se i komponovanjem muzike za film, imate zavidnu akademsku karijeru, prvi ste sprski doktor džez klavira, objavili ste tri autorska albuma, dobitnik brojnih nagrada. Spisak je podugačak. Šta Vas inspiriše u radu, odakle crpite svoju energiju?

VASILJEVIĆ: Kao umetnik, vi ste kreativno biće. Sve te nagrade, koncerti, publicitet, naravno da prijaju, ali samo do određene mere. Ono što vas istinski ispunjava je istraživanje sveta oko seba, kao i svetova u samom sebi. Ko god da ste, šta god da postignete na društvenoj lestvici, uvek postoje čitava prostranstva koja treba osvojiti i istražiti u umetničkom i emotivnom smislu, i to je ono što me uvek iznova pokreće. Naši zemaljski životi su kratki. Da li ćete imati ovoliko ili onoliko para, ili ćete u ovoj ili onoj meri uživati u nekim čulnim, materijalnim iskustvima, je zaista sekundarno u odnosu na unutrašnje senzacije koje možete doživeti kroz duhovni život, umetničke spoznaje i emotivni naboj. Zato je umetnik uvek zauvek dete koje istražuje sa podjednakom radošću svaki segment života, i kroz svoju umetnost pokušava da svoje otkrića podeli i sa drugima. Ta neprolazna radost istraživanja i otkrivanja novih emotivnih senzacija i harmonske strukture prirode koja nas okružuje, ali i od koje smo sami sačinjeni, je ono što ne prestaje da me inspiriše.

FRONTAL: Kako Vaši saradnici reaguju na našu muziku, s obzirom da se Vaš zvuk bazira na mješavini modernog američkog džeza, klasičnog evropskog nasljeđa i tradicionalne srpske muzike?

VASILJEVIĆ: Moji muzičari iz kvarteta su intrigirani sprskim muzičkim tradicionalnim nasleđem. Neparni metri koje intenzivno koristim u svojoj muzici su im isprva predstavljali izazovnu prepreku, iako su svi oni odreda vrsni stručnjaci na svojim instrumentima. Ali kada su se malo navikli na taj zvuk i primili deo srpskog zvuka u svoje biće, zazvučali su fenomenalno i shvatili da je kompleksnost balkanskih ritmova, zapravo veoma jednostavna, ako se shvati srcem i dušom, a ne kroz brojanje i teoriju. Sada uživaju svirajući džez sa motivima srpske tradicionalne muzike, čak toliko da su izuzetno uzbuđeni što će dolaskom u Srbiju i Republiku Srpsku imati prilke da izbliza upoznaju tu kulturu i muziku koju su kroz moje kompozicije prvi put upoznali.

FRONTAL: Koji nastup biste rado izdvojili i po čemu je on baš poseban?

VASILJEVIĆ: Svirao sam puno divnih nastupa, od kojih se svakog sećam kao da je bio jedini, jer svaki je bio poseban za sebe. Svakako bih izdvojio nastupe u Karnegi Holu i Kenedi Centru, kao i nastup za Međunarodni dan džeza u Ujedinjenim Nacijama u Njujorku. Ipak, emotivno, najupečatljiviji mi je bio nastup na takimčenju na džez festivalu u Montrou u Švajcarskoj kada sam se u polufinalu ovog prestižnog svetskog takmičenja, kao najmlađi, takmičio protiv još 11 vrsnih džez pijanista iz celog sveta. Svirao sam poslednji po redu i kada sam čuO svih 11 kolega, bio sam ubeđen da nemam nikakve šanse da prođem u finale, jer su svi zaista bili vrsni i fenomelani. Kada je došao moj red, izašao sam na binu sa velikom dozom treme i nekom vrstom pomirenosti da nemam nikakve šanse. Ali onda je nešto u meni puklo i rekao sam sebi, a i publici, da te večeri ne sviram za prolazak dalje. Niti za nagradu, već za sve one drage ljude u Srbiji koje volim, a koji večeras nisu tu sa mnom. I svirao sam zaista kao da je koncert a ne takmičenje. Prošao sam u finale, i u finalu kasnije osvoji treću nagradu žirija i nagradu publike. Nikada neću zaboraviti to iskustvo.


FRONTAL: Koji trenutak u Vašem životu je bio prekretnica za dalji rad u oblasti muzike?

VASILJEVIĆ: Bilo ih je više nego što ih mogu nabrojati. Prvi put je to bilo u 6. razredu niže muzičke škole, kad su mi zbog male ruke i mladih godina, savetovali da ponovom razred, i da još ne krećem u srednju školu. To je za mene bio ogroman poraz, ali se ispostavilo da mi je taj ponovljeni razred omogućio da sazrim kao muzičar i kao čovek i da dalje uspešno nastavim da učim muziku. Zatim je to bio odlazak u Ameriku, potez na koji sam se prilično olako odlučio, ni ne sanjajući da će mi se time promeniti ceo život i kompletna stvarnost za koju sam do tada znao. Nakon toga, preseljenje u Njujork, takođe čin koji mi je teško pao jer tamo nisam znao nikoga, u početku je bilo vrlo teško preživeti, ali se ispostavilo da je taj potez bio ključni jer mi je doneo toliko toga dobrog i u karijernom i na ličnom planu. Njujork je danas grad kojeg smatram drugom kućom i u kome provodim 7-10 dana mesečno, iako u njemu više ne živim. Pored ovih događaja, bilo je i pregršt drugih teških i bolnih trenutaka kada sam bio na ivici da napustim i muziku i školovanje i Ameriku i vratim se nekom normalnom, povučenom životu, ali sam uvek nekako uspeo da izguram i da na kraju prevaziđem prepreku, Ljudi kažu – svaka čast na tome, a ja kažem  slava Bogu.

FRONTAL: Ako uporedite školovanje u Srbiji i Americi, kakva je prednost američkom sistemu obrazovanja?

VASILJEVIĆ: Amerikanci kroz školovanje uče svoje studente da se snalaze u prakitčnom životu kad jednom završe škole. Konkretno, u muzičkom školovanju, naročito na Berkliju, ceo program je uvek bio izgrađen tako da predstavlja svojevrsnu simulaciju prave scene na kojoj ćemo se svi jednom naći kad završimo školu. Pretpostavljam da je tako i u drugim oblastima. U Srbiji se akcenat i dalje baca na teoretisanje, na neko široko znanje, istorijat i dobru podlogu za materiju koja se uči, što daje jedno temeljnije znanje, ali često izostaje praktični učinak i spremnost studenata da zapravo rade posao za koji su učili. 

FRONTAL: Kako Vi kao Srbin sa trenutnom adresom u Americi komentarišete masovne odlaske stanovništva iz Srbije, BiH, Hrvatske..?

VASILJEVIĆ: Katastrofalna politika, korumpirani političari, u slučaju Srbije umobolni predsednik koji se igra diktatora zaposevši celokupnu zemlju sa svojim hordama primitivnih podanika koju mu bespogovorno služe na odgovornim državnim pozicijama i tlače narod kako znaju i umeju. Potpuni kolaps institucija i demokratije doprineli su tome da intelektualni slojevi naroda gube svaku nadu u bolje sutra i masovno beže preko granice u zemlje u kojima znaju da će imati teškoće da se uklope, ali u kojima opet postoji nekakav strukturisani sistem, pravda i moral. Sitaucija u Srbiji, a pretpostavljam i u drugim bivšim ex/Yu republikama je tužna i katastrofalna. Ne postoji druga reč za to.

FRONTAL: Veoma ste aktivni na društvenim mrežama i često svoju misao izražavate kroz svoje statuse. Nedavno sam pročitala sljedeće: „Kad je posećivanje umetničkih događaja u pitanju, postoji jedna drastična razlika kod Srba u odnosu na Amerikance. Ameri, kakvi god da su, a svakakvih ih zaista ima, ipak svi odreda imaju jednu opštu kulturu cenjenja umetnika i kodeks podržavanja te umetnosti koju umetnik stvara, a koju oni, odlaze da konzumiraju petkom ili subotom (ili bilo kojim drugim danom) uveče.“ Da li pratite džez scenu Srbije i BiH i na koji način približiti ovu vrstu muzike publici na našim prostorima?

VASILJEVIĆ: Mislim da je ono što Mladen Matović radi u Banskom dvoru, svetao primer kako jedan direktor savesno i pametno svojim radom i zalaganjem treba da učestvuje u kulturnom uzdizanju svog grada i svoje zemlje. I u Beogradu je poslednjih godina zaživeo Beogradski džez festival, takođe i Valjevski džez festival sa novom strukturom ljudi u organizaciji obećava povratak zlatnih godina džeza kakve su nekad u Srbiji postojale. I u Srbiji i u BiH postoji sjajna džez publika, ljudi koji su pravi džez sladokusci i vole da čuju kvalitetnu muziku, žele i sami da uče da sviraju na vrhunskom nivou i imaju itekako portencijala da u tome i uspeju. Ali problem je ponovo ekonomske i političke prirode, kao i mentalitet ustanova kulture i ministarstava koji džez i dalje umnogome vide kao nekakvu zabavnu muziku za ulicu i kafanu i  dalje u njemu ne prepoznaju umetničku snagu i moćno kulturno nasleđe koje džez sobom nosi. Džez u Srbiji i BiH i dalje nažalost umnogome zavisi od kafedžija koji tek tako reše da svoj kafić proglase džez klubom, a bez da ga opreme klavirom, bubnjevima, neophodnom opremom i kvalitetnim džez programom, koji džez muzičare plaćaju mizerno ili nikako, i koji na džez gledaju kao na privremeno marketinško sredstvo za popularizaciju svog kluba. Na taj način i publika, koja svakako ima veliki slušalački potencijal, nema prilike da napreduje i brusi svoj ukus za džez, pa tako dolazi do fenomena gde se umetnost ne poštuje dovoljno, gde se muzičati gledaju kao neki cirukzanti koji drže svoje predstave za džabe, gde se ne pravi mnogo razlike između osrednjih i sjajnih muzičara i bendova i gde ljudi padaju na atrakciju, umesto na istinski muzički kvalitet. Ali cela ta pojava je deo procesa, i verujem da sa političkim i ekonomskim promenama, doći će promene i u mentalitetu  i kulturi, pa će tako i džez konačno naći mesto koje zaslužuje na domaćoj kulturnoj sceni.


FRONTAL: Napisali ste da „ako se za nešto čovjek u ovom životu zalaže, to je da čovjek mora biti svoj“. Kako danas ostati svoj?

VASILJEVIĆ: Vrlo lako. Ako si istinski spreman da izgubiš sve zarad svojih ideala i ciljeva, velike su šanse da nećeš izgubiti sve, već da ćeš dobiti one prave strvari koje vrede, a to je sloboda i kreativnost u izrazu. Čovek mora da preispituje sebe od malih nogu, da se pita šta je to što voli, a šta ono što ne voli, šta je to što ga uzbuđuje i motiviše, a šta ono što ga ne zanima. Koji su prioriteti, šta je to moral, šta znači biti uspešan, a šta sa sobom nosi cena neuspeha. Sve su to velika pitanja, čiji odgovori se menjaju kako rastemo i sazrevamo. Moramo u svakom trenutku biti introspketivni i u jako bliskom kontaktu sa samim sobom, da bismo znali kako da se rukovodimo i snalazimo u ovom svetu u kome duvaju jaki vetrovi i svakakvi uticaji sa raznih strana. Ali čovek ako ima koren, ako zna ko je i šta je i ko nije i šta nije, on će u velikoj meri uvek znati i kuda treba da ide i koju bitku da bori, a koju da zaobiđe. Mislim da se samo tako može osvojiti sreća.

 

Autor: Danka Savić
 
Twitter
Anketa

Какав је ваш животни стандард данас у односу на годину дана раније?

Rezultati ankete
Blog